.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4101/2023
23.11.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Radoslave Mađarov i Vesne Stanković, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Lazar Ćendić advokat iz ..., protiv tuženog Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije, kojeg zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2590/23 od 26.06.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 23.11.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2590/23 od 26.06.2023. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2590/23 od 26.06.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2689/2021 od 25.01.2023. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da na ime razlike između isplaćene zarade za standardni učinak i vreme provedeno na radu i minimalne zarade za period od maja 2018. godine do decembra 2018. godine isplati tužiocu ukupan iznos od 3.504,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na novčani iznos za svaki mesec označenog perioda naveden u tom stavu izreke počev od označenih datuma do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu troškova za ishranu u toku rada za period od 01.05.2018. godine do 31.10.2021. godine u ukupnom iznosu od 61.162,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na novčane iznose za svaki mesec tog perioda navedene u tom stavu izreke počev od označenih datuma do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.05.2018. godine do 31.10.2021. godine u ukupnom iznosu od 42.882,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na novčani iznos za svaki mesec tog perioda naveden u tom stavu izreke počev od označenih datuma do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužilac je oslobođen obaveze plaćanja sudskih taksi. Stavom petim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2590/23 od 26.06.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2689/2021 od 25.01.2023. godine, u prvom, drugom i trećem stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u petom stavu izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2689/2021 od 25.01.2023. godine i obavezan tuženi da plati tužiocu troškove prostepenog postupka u iznosu od 46.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je usvojen tužbeni zahtev, tuženi je zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).
Tužilac je u odgovoru na reviziju predložio da se ista odbaci kao nedozvoljena.
Pobijanim delom drugostepene presude usvojen je zahtev tužioca za isplatu razlike plate do visine minimalne zarade. Minimalna zarada predstavlja minimum prava svakog zaposlenog u pogledu očuvanja njegove egzistencije i egzistencije njegove porodice. Zato zaposleni koji je u jednom mesecu ostvario standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom ne može od svog poslodavca primiti zaradu - platu u iznosu koji je niži od iznosa minimalne zarade, bez obzira na to u kakvom je stanju poslovanje konkretnog poslodavca. Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica, koju je ratifikovala Republika Srbija, propisano je da minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i da se ne mogu smanjivati. Shodno tome, smisao i cilj norme člana 111. Zakona o radu upravo proizilazi iz interesa zaposlenog, njegovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, zbog čega zarada koja je ostvarena radom ne može biti niža od minimalne zarade jer je to zakonski minimum koji se obezbeđuje zaposlenom.
Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tuženog nije potrebno odlučivati radi novog tumačenja prava. Tuženi uz reviziju nije predložio pravnosnažne presude donete u istim ili bitno istovetnim činjeničnopravnim sporovima, koje bi opravdavale potrebu odlučivanja o njegovoj posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse. Tužilac je uz odgovor na reviziju priložio odluke revizijskog suda kojima nije dozvoljeno odlučivanje o posebnim revizijama u istim sporovima, sa obrazloženjem da je o zahtevu za isplatu razlike do minimalne zarade odlučeno pravilnim tumačenjem i primenom merodavnog materijalnog prava.
Sledstveno izloženom, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
U sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela. Vrednost predmeta ovog spora u pobijanom delu iznosi 3.504,05 dinara i očigledno je niža od vrednosti koja je označenom zakonskom odredbom propisana za dozvoljenost revizije, zbog čega je na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
