Dopunskom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3007/2018 od 17.12.2020. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na veći iznos od dosuđenog iznosa od 40.000,00 dinara do traženog iznosa od 258.994,64 dinara za period od 09.03.2015. godine do isplate, kao neosnovan.

Protiv odbijajućeg dela pravnosnažne presude i protiv dopunske presude, donetih u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremene revizije zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijane odluke, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20) i utvrdio da su revizije tužioca neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog radio u ...-... radnji pod nazivom „...“ tokom tri godine u periodu od 2011. godine do 2013. godine. Parnične stranke nisu zaključile ugovor o radu, već su se usmeno dogovorili da tuženi tužiocu mesečno isplaćuje iznos od 40.000,00 dinara za osmočasovno radno vreme. Tužilac ne poseduje evidenciju o isplatama, dok tuženi poseduje evidenciju u kojoj su evidentirani pojedini iznosi isplata, pored kojih stoji potpis tužioca, ali i pojedini iznosi za koje tužilac svojim potpisom nije potvrdio da ih je primio, dok su neki upisani iznosi prepravljani. Veštačenjem je utvrđeno da je tuženi tužiocu isplatio niži iznos naknade od pripadajućeg, obračunat prema radnim satima tužioca, tako da tuženi tužiocu duguje iznos od 40.000,00 dinara za mesec decembar 2013. godine, koji je tužiocu trebalo da bude isplaćen do kraja januara 2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je on tražio da sud tuženog obaveže da mu isplati viši iznos od priznatog iznosa od 40.000,00 dinara, pa do traženog iznosa od 258.994,64 dinara, sa pripadajućom kamatom, kao neosnovan.

Odredbom člana 32. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005 ... 32/2013), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku. Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. tog člana Zakona, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. (stav 2.).

Poslodavac je dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun, jer je tako propisano odredbom člana 121. stav 1. Zakona o radu. Takođe je, poslodavac dužan da vodi mesečnu evidenciju o zaradi i naknadi zarade shodno odredbi člana 122. stav 1. istog Zakona.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac faktički radio za potrebe tuženog kao poslodavca, bez zaključenog ugovora o radu, za ugovorenu mesečnu neto zaradu od 40.000,00 dinara za osmočasovno radno vreme i da tuženi tužiocu, prema nespornim isplatama i evidenciji o prisutnosti na radu tužioca, duguje iznos od 40.000,00 dinara, za mesec decembar 2013. godine. To znači da tuženi nije dužan da tužiocu isplati iznos preko priznatog iznosa od 40.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, imajući u vidu iznos ugovorene mesečne neto zarade i vreme koje je tužilac proveo na radu kod tuženog.

Navodima revizije tužioca koji sadrže njegov obračun sopstvenog potraživanja prema tuženom i ocenu izvedenih dokaza, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane, shodno odredbi člana 7. stav 1. i člana 8. Zakona o parničnom postupku. Dokazana činjenice, u ovom slučaju, je da tuženi tužiocu nije isplatio iznos od 40.000,00 dinara na ime pripadajuće zarade za mesec decembar 2013. godine, što znači da je potraživanje tužioca, za iznos viši od tog iznosa, neosnovano.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić