Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 481/19 od 13.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, u usvajajućem delu u odnosu na isplatu iznosa od po 350 američkih dolara sa zateznom kamatom u visini osnovne kamatne stope koju propisuje Centralna banka domicilne valute uvećane za 8% poena, počev od 25.12.2012. godine do konačne isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, za period od oktobra 1995. godine, zaključno sa mesecom majem 1997. godine, kao i u stavu trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, u usvajajućim delovima u odnosu na isplatu zatezne kamate i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražila da se obaveže tužena da isplati tužilji na pojedinačno opredeljene mesečne iznose zateznu kamatu u visini osnovne kamatne stope koju propisuje Centralna banka domicilne valute uvećane za 8% poena počev od 31.10.1995. pa do 24.12.2012. godine u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, za svaki mesec ponaosob bliže određene ovim stavom izreke, kao i u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da na ime naknade zbog prestanka potrebe za radom tužilje isplati tužilji iznos od 12.600 američkih dolara, sa zateznom kamatom u visini osnovne kamatne stope koju propisuje Centralna banka domicilne valute uvećane za 8% poena počev od 16.11.1996. godine, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da na ime troškova parničnog postupka nastalih u drugostepenom postupku isplati tuženoj iznos od 106.164,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja drugostepene odluke do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačujućem delu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u pogledu odluke o isplati naknade zbog prestanka potrebe za radom tužilje, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14) i našao da revizija u ovom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu u predstavništvu tužene Kompanije „BB“ u ..., na radnom mestu ... Naznačeno predstavništvo brisano je iz registra predstavništva stranih lica u Jugoslaviji rešenjem Saveznog ministarstva za spoljnu trgovinu od 06.06.1997. godine. Odlukom tuženog od 20.09.1996. godine tužilja je oglašena odgovornom za učinjenu povredu radne dužnosti, zbog čega joj je kod tuženog prestao radni odnos. Navedena odluka o prestanku radnog odnosa poništena je pravnosnažnom odlukom Prvog opštinskog suda u Beogradu od 18.12.2001. godine. Tužilji je dosuđena naknada na ime izgubljene zarade za period dok nije radila zbog nezakonitog otkaza i uplaćeni su joj doprinosi. Odlučujući o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu štete usled prestanka potrebe za radom tužilje, prvostepeni sud je našao da je isti osnovan iz razloga što bi tužilja u situaciji da joj nije nezakonito prestao radni odnos bila radno angažovana kod tuženog u periodu kada je tuženi brisan iz registra, te bi po redovnom toku stvari bila oglašena za tehnološki višak i ostvarila pravo na otpremninu. Kako je donošenjem nezakonitih rešenja ovo pravo tužilji uskraćeno, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu 12.600 američkih dolara.

Drugostepeni sud je usvajajući žalbu tužene u delu za isplatu na ime naknade zbog prestanka potrebe za radom tužilje, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan, u ovom delu. Prema stavu drugostepenog suda tužilja u toku postupka nije pružila dokaze na okolnost da je prestala potreba za radom tužilje usled tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena, jer je tužilji radni odnos kod tuženog prestao zbog toga što je učinila povredu radne obaveze, a ne zbog toga što je proglašena tehnološkim viškom. Takođe, tužilja nije predložila, niti je prvostepeni sud izvodio dokaze na okolnost da bi joj radni odnos kod tužene prestao kao tehnološkom višku da nije bilo nezakonitog otkaza, te da bi na taj način ostvarila i pravo na otpremninu u iznosu koji potražuje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja (stav 1.). Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2.). Stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužilji radni odnos kod tužene prestao zbog povrede radne obaveze, a da tužilja nije dokazala da bi joj kod tužene (da nije bilo nezakonitog otkaza), prestao radni odnos kao tehnološkom višku, kada bi imala pravo na naknadu (otpremninu) koju u ovom sporu potražuje. Tužilja tvrdi da bi do navedenog došlo iz razloga što je predstavništvo tužene brisano iz registra, te bi prestala potreba za njenim radom, ali na tu okolnost tužilja nije predlagala izvođenje dokaza, u smislu člana 231. ZPP. Naime, imajući u vidu navedenu zakonsku normu, teret dokazivanja činjenice da bi tužilji kod tužene radni odnos prestao kao tehnološkom višku po redovnom toku stvari, je na tužilji. Takođe, suprotno navodima tužilje, u situaciji kada dolazi do prestanka rada poslodavca, prema odredbi člana 87. stav 2. tačka 11. tada važećeg Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 45/91...39/96), zaposlenom prestaje radni odnos bez njegove saglasnosti i u tom slučaju on nema pravo na otpremninu, a što je potpuno druga situacija od one propisane odredbama člana 22 – 29b Zakona o radnim odnosima, kada radniku prestaje radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom, kada ostvaruje i pravo na jednokratnu novčanu naknadu (otpremninu).

Kod izloženog neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Neosnovani su i navodi revizije da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka 374. stav 1, u vezi člana 67. stav 1. tačka 6. ZPP, jer sudija koja je učestvovala u donošenju pobijane odluke nije donela odluku u prvom stepenu.

Ostalim navodima revizije se pobija utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog predviđen odredbom člana 407. ZPP, pa je iz ovih razloga Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju tužilje u ovom delu, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u odnosu na deo zahteva tužilje o kojima je pravnosnažno odlučeno prvostepenom presudom, a koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu, primenom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje u tom delu nedozvoljena.

Revizijom tužilje se u ovom delu pobija drugostepena odluka u delu za isplatu zakonske zatezne kamate počev od 31.10.1995. godine do 24.12.2012. godine, a odredbom člana 420. stav 1. ZPP propisano je da se revizija može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, ali primenom stava 2. istog člana, revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, što znači da je uslovljena graničnom vrednošću za izjavljivanje revizije, propisanom članom 403. stav 3. ZPP.

Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog duga, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Imajući ovo u vidu, kao i da je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv drugostepene odluke o sporednom traženju tužilje, koje ne čini njeno glavno potraživanje, to je i revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako tužilja po izjavljenom pravnom leku nije uspela u sporu, to je odbijen i njen zahtev za naknadu revizijskih troškova primenom odredbe člana 165. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić