Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužena je osporila revizijske navode tužilje. Troškove nije tražila.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene u periodu 04.12.2008. - 16.06.2016. godine, zaključila veći broj ugovora o radu na određeno vreme u trajanju do 6 meseci, sa naznačenjem da se isti zaključuju zbog potrebe posla. Počev od 2014. godine, tužena je počela da donosi formalna rešenja, kojim je tužilji otkazivala ugovore o radu na određeno vreme zbog isteka roka na koje je zasnovala radni odnos na određeno vreme. Rešenjem od 14.09.2016. godine, tužilji je otkazan Ugovor o radu od 16.06.2016. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan radni odnos na određeno vreme, i to zaključno sa 21.09.2016. godine, sa poukom da protiv ovog rešenja može pokrenuti spor pred nadležnim sudom u roku od 60 dana od dana prijema rešenja, a koje rešenje je tužilja uredno primila 20.09.2016. godine. Nakon toga, tužilja je po osnovu Ugovora o radu od 08.11.2016. godine, radi obavljanja ... poslova u ... sa navedenim opisom poslova, zasnovala radni odnos na određeno vreme, ali za razliku od prethodno zaključivanih ugovora o radu na određeno vreme, u ovom slučaju je radi zamene privremeno odsutne zaposlene i to počev od 14.11.2016. godine, uz naznačenje u ugovoru da radni odnos može trajati najduže do povratka na rad privremeno odsutne zaposlene. Rešenjem tužene od 15.03.2018. godine, tužilji je otkazan Ugovor o radu od 08.11.2016. godine, zbog povratka na rad privremeno odsutne zaposlene, zaključno sa 19.03.2018. godine. Nakon toga, tužilja je sa tuženim zaključila tri Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, i to od 15.03.2018. godine, od 10.09.2018. godine i od 07.03.2019. godine, a radno angažovanje kod tužene je prestalo 03.07.2019. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je sa pozivom na odredbu člana 37. i 195. Zakona o radu, našao da je tužba tužilje u delu kojim je tražila da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene po osnovu Ugovora o radu na određeno vreme, koji su formalno zaključivani zbog potrebe posla u periodu 15.12.2009. - 16.06.2016. godine, neblagovremena. Prema obrazloženju prvostepenog suda, tužilji je poslednji Ugovor o radu na određeno vreme koji je zaključen zbog potreba posla od 16.06.2016. godine otkazan rešenjem zbog isteka roka na koji je zasnovan i to zaključno sa 21.09.2016. godine, nakon čega je tužilja imala prekid u radu do zaključenja Ugovora o radu od 08.11.2016. godine na određeno vreme, a koji je tužilja zaključila radi zamene privremeno odsutne zaposlene i po osnovu kog je stupila na rad 14.11.2016. godine. Prema oceni prvostepenog suda, tužilja je morala biti svesna da ugovor o radu na određeno vreme od 08.11.2016. godine, kao samostalan ugovor, ima drugačiju pravnu prirodu u odnosu na prethodno zaključene ugovore na određeno vreme. Tužilja je, u smislu člana 195. ZOR, prema stanovištu prvostepenog suda, trebalo da inicira sudski postupak u roku od 60 dana od dana saznanja za povredu prava, odnosno prijema rešenja od 14.09.2016. godine, kojim je tužilji otkazan poslednji ugovor o radu na određeno vreme koji je zaključen zbog potrebe posla, a koje rešenje je primila 20.09.2016. godine. Imajući u vidu da je tužilja sudsku zaštitu tražila tek nakon što joj je radno angažovanje kod tužene prestalo 03.07.2019. godine, ista je prekludirana u pravu da zahteva da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme Ugovorom o radu od 15.12.2009. godine, kojim bi radni odnos na određeno vreme bio preobražen u radni odnos na neodređeno vreme počev od 28.12.2009. godine, kao i da zahteva da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme Ugovorom o radu od 16.06.2016. godine, kojim bi radni odnos na određeno vreme bio preobražen u radni odnos na neodređeno vreme počev od 18.08.2016. godine. Što se tiče radnog angažovanja tužilje po osnovu tri ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, prvostepeni sud je utvrdio da je isto trajalo ukupno kraće od 24 meseca, pa nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, zbog neispunjenja uslova iz člana 37. stav 2. Zakona o radu. Stoga je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je kod tužene zasnovala radni odnos na neodređeno vreme po osnovu Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 05.03.2018, 10.09.2018. i 07.03.2019. godine.

Drugostepeni sud prihvata ovakvo stanovište prvostepenog suda, nalazeći da je prvostepeni sud, pravilno primenio materijalno pravo. Sledom, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu, osim u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se tuženi obaveže da tužilju vrati na radno mesto koje odgovara školskoj spremi i radnim sposobnostima tužilje. Drugostepeni sud nalazi da je prvostepena presuda u tom delu doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, jer raspoređivanje zaposlenog nije u nadležnosti suda, već u isključivoj nadležnosti poslodavca, pa je u tom delu prvostepena presuda ukinuta i tužba tužilje odbačena.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to iz razloga navedenih u obrazloženju pobijane presude.

U smislu člana 37. stav 1, 2, 3. i 4. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05...32/13), radni odnos zasniva se na vreme čije je trajanje unapred određeno kada je u pitanju, između ostalog, povećanje obima posla koji traje određeno vreme za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Pod prekidom se ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana. Radni odnos na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog može se zasnovati do povratka privremeno odsutno zaposlenog. Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos. U smislu novelirane odredbe člana 37. stav 1. i 2 i 4. tač.1 i st.6 Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br.75/14...sa izmenama) ugovor o radu može se zaključiti na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu na određeno vreme na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca. Izuzetno, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi, ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka, a ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Poštujući navedena pravila, radni odnos na određeno vreme može da traje najduže 12, odnosno 24 meseca, bez obzira da li se zasniva na osnovu jednog ili više sukcesivno zaključenih ugovora o radu, ali se protekom tog roka aktivira pravilo o preobražaju radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Odredbom člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05...75/14), propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predsednik sindikata čiji zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Rok za podnošenje tužbe za utvrđenje po pravilu ne zastareva. Međutim, imajući u vidu procesno pravilo u sudskoj zaštiti propisano odredbom člana 195. Zakona o radu, rok za podnošenje tužbe počinje teći od dana dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o radu, jer je sa tim datumom očigledna povreda prava zaposlenog, a u slučaju kada je zaposlenom prestao radni odnos bez donošenja rešenja, od saznanja za povredu prava.

U konkretnom slučaju, tužilja je kod tužene u periodu 04.12.2008. - 16.06.2016. godine, zaključila veći broj ugovora o radu na određeno vreme u trajanju do 6 meseci, sa naznačenjem da se isti zaključuje zbog potrebe posla. Rešenjem tužene od 14.09.2016. godine tužilji je otkazan Ugovor o radu od 16.06.2016. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan radni odnos na određeno vreme i to zaključno sa 21.09.2016. godine, nakon čega je tužilja ugovorom o radu od 08.11.2016. godine zasnovala radni odnos na određeno vreme, ali za razliku od prethodno zaključivanih ugovora o radu na određeno vreme, u ovom slučaju radi zamene privremeno odsutne zaposlene počev od 14.11.2016. godine. Kod navedenog, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilja sudsku zaštitu po tužbi za utvrđenje da je radni odnos zasnovan na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme dana 28.12.2009. godine, odnosno dana 18.08.2016. godine, mogla ostvariti u roku od 60 dana od dana prestanka radnog odnosa dana 21.09.2016. godine, sve imajući u vidu da je nakon toga tužilja zaključila ugovor o radu na određeno vreme od 08.11.2016. godine, premda radi zamene privremeno odustne zaposlene - koji ugovor je drugačije pravne prirode od prethodno zaključivanih ugovora o radu na određeno vreme. Sledom, u tom delu je tužba tužilje neblagovremena budući da je podneta 06.08.2019. godine. U situaciji kada se radni odnos uspostavlja radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, njegovo trajanje nije ograničeno do dvanaest, odnosno dvadeset četiri meseca, već dužinom trajanja odsutnosti. Radni odnos koji je zasnovan iz tog razloga može da traje i kraće i duže od dvadeset četiri meseca, ali ne duže od same odsutnosti zaposlenog, te u tom slučaju u vreme dok se menja odsutni radnik ne može doći do preobražaja radnog odnosa, jer postoji izuzetak u smislu odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS“, br.75/14), zbog čega se period u kome je tužilja menjala odsutnog radnika ne može uračunavati prilikom ocene ispunjenosti uslova za preobražaj radnog odnosa. Sledom, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilja, u smislu odredbe člana 195. Zakona o radu, sudski postupak trebalo da pokrene u roku od 60 dana od dana saznanja za povredu prava, odnosno od prijema rešenja od 14.09.2016. godine, kojim je tužilji otkazan poslednji ugovor o radu na određeno vreme, koji je zaključen zbog potrebe posla, a koje rešenje je primila 20.09.2016. godine.

Pravilno je odbačena tužba u delu tužbenog zahteva da se obaveže tuženi da tužilju vrati na radno mesto koje odgovara školskoj spremi i radnim sposobnostima tužilje i u delu zahteva za raspoređivanje zaposlenog jer raspoređivanje zaposlenog na druge poslove ostvaruje se aneksom ugovora o radu, u smislu odredbi člana 171. i 172. Zakona o radu.

Konačno, pravilna je odluka u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje da je kod tužene zasnovala radni odnos na neodređeno vreme po osnovu Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 15.03.2018., 10.09.2018. i 07.03.2019. godine i da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad, a imajući u vidu da je radno angažovanje tužilje po ovim ugovorima trajalo od 15.03.2018. godine do prestanka rada 07.03.2019. godine, odnosno kraće od 24 meseca, te da nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme po sili zakona.

S obzirom na napred izloženo, neosnovani su navodi revizije o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, usled pogrešne ocene dokaza i o pogrešnoj primeni materijalnog prava, pa je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić