U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Ribarić, advokat iz ..., protiv tuženog Izdavačkog preduzeća ''BB'' d.o.o. iz ..., čiji je punomoćnik Svetlana Vasić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 297/18 od 17.10.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 11.03.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 297/18 od 17.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 297/18 od 17.10.2018. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1960/15 od 11.10.2017. godine, kojom je poništeno, kao nezakonito, rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu br. 2811 od 03.06.2015. godine, obavezan tuženi da tužilju vrati na poslove adekvatne stručnoj spremi i sposobnostima kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 225.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374.stav 1, u vezi člana 396. stav 1. ZPP, na koju se revizijom zapravo ukazuje. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme od 01.05.2005. godine i obavljala je poslove glavnog ... . Aneksom ugovora o radu od 11.05.2015. godine raspoređena je na poslove ... .

Pobijanim rešenjem tužilji je otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu i člana 74. stav 1. tačka 18. Pravilnika o radu tuženog, zbog povrede radne obaveze- zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja na radu.

Iz izreke i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi da je tužilja zloupotrebila pravo na zaštitu od zlostavljanja na radu, na taj način što je 04.05.2015. godine podnela zahtev za pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja na radu od strane VV, iako je znala da VV nije učinila ni jednu od radnji zlostavljanja tužilje koje su navedene u podnetom zahtevu, a što je tuženi utvrdio iz izjava ostalih zaposlenih koji su osporili tvrdnje tužilje iz podnetog zahteva.

Tužilja je zahtev za zaštitu od zlostavljanja na radu podnela nakon više međusobnih rasprava sa VV. Do njihovog sukoba je najpre došlo u martu 2012. godine nakon što je tužilja, bez saglasnosti tuženog, prisustvovala proslavi koju je organizovao izdavač ''GG'', zbog čega je VV predložila direktoru tuženog da se tužilji umanjenji plata za 10%, što je tužilju rasplakalo. Takođe, u avgustu 2014. godine i martu 2015. godine VV je dala nalog da se tužilji umanji zarada, jer su uočeni propusti u tužiljinom radu. VV je odbila predlog direktora tuženog za posredovanje povodom podnetog zahteva tužilje za zaštitu od zlostavljanja, kao načina razrešenja spornog odnosa između nje i tužilje.

Pre donošenja pobijanog rešenja tužilji je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se tužilja izjasnila.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužilje na rad osnovan.

Prema članu 12. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu (''Službeni glasnik RS'' br. 36/2010) zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da inicira pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja.

Zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja, saglasno članu 11. stav 3. istog zakona čini zaposleni koji je svestan da ne postoje osnovani razlozi za pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja, a pokrene ili inicira pokretanje tog postupka, sa ciljem da za sebe ili drugoga pribavi materijalnu ili nematerijalnu korist ili da nanese štetu drugom licu. Prema stavu 2. istog člana zloupotreba prava na zaštitu od zlostavljanja na radu predstavlja povredu radne discipline. Identične odrebe sadržane su i u čl. 9. i 14. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu (''Službeni glasnik RS'' br. 62/10).

Prema članu 179. stav 3. tačka 8. Zakonu o radu („Službeni glasnik RS“br. 24/05...75/14) poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Identična odredba sadržana je u članu 74. Pravilnika o radu kod tuženog.

Iz citiranih odredaba proizlazi da je za donošenje zakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu potrebno da je ono posledica povrede radne dicipline od strane zaposlenog i to zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja na radu.

Imajući u vidu da je zlostavljanje na radu svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilja je zbog više međusobnih nesuglasica sa VV, koje su se ponavljale u dužem vremenskom periodu, a usled kojih se osećala bespomoćno, poniženo i izopšteno iz radnog okruženja, mogla opravdano da veruje da ponašanje VV prema njoj predstavlja zlostavljanje na radu, tim pre što su je sukobi sa koleginicom na poslu rasplakali odnosno uznemiravali, kao i da joj je nakon sukoba sa VV tuženi snižavao zaradu.

Takav subjektivni osećaj je tužilji omogućavao da iskoristi zakonom priznato pravo da kod tuženog, kao poslodavca, pokuša da ostvari zaštitu, podnošenjem zahteva za zaštitu od zlostavljanja, što je tužilja i učinila. Tuženi je u postupku odlučivanja o takvom zahtevu tužilje, iz datih izjava ostalih zaposlenih, utvrdio da je neistinita tvrdnja tužilje da je radnjama VV prema tužilji učinjeno zlostavljanje na radu. Posledica takvog utvrđenja je mogla biti ocena tuženog da je zahtev tužilje za zaštitu od zlostavljanja na radu neosnovan. Međutim, takva ocena ne znači nužno i da je tužilja učinila povredu radne discipline odnosno da je zloupotrebila zakonom priznato pravo na zaštitu od zlostavljanja što bi bio otkazni razlog.

Da bi se radilo o zloupotrebi prava za zašitu od zlostavljanja na radu nije dovoljno da je zaposleni pokrenuo postupak radi zaštite od zlostavljanja na radu niti da je taj postupak okončan odbijanjem zahteva za zaštitu od zlostavljanja, već je potrebno ispunjenje dva kumulativna uslova: da je na strani zaposlenog, pre pokretanja postupka zaštite, postojala svest o nepostojanju osnovanog razloga za pokretanje postupka zaštite kao i da je zaposleni postupak pokrenuo sa ciljem da za sebe ili drugoga pribavi materijalnu ili nematerijalnu korist ili da nanese štetu drugom licu.

Tuženi, koji osporava postavljeni tužbeni zahtev, je primenom člana 231. stav 3. ZPP bio dužan da do zaključenja glavne rasprave dokaže da je tužilja znala da ne postoje razlozi za pokretanje postupka zaštite, ali da je uprkos tome postupak zaštite pokrenula i to sa ciljem da pribavi kakvu korist ili da nanese štetu drugom licu, odnosno da je takvu korist pribavila ili drugome nanela štetu. Takve činjenice u cilju osporavanja tužbenog zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dokazao.

Suprotno navodima revizije, činjenica da je tužilja u podnetom zahtevu za zaštitu od zlostavljanja kao izvršioca zlostavljanja označila VV, koja nije zaposlena kod tuženog, već kod tuženog angažovana po ugovoru o poslovnoj saradnji, nije od uticaja, jer ne dokazuje da je tužilja imala svest o nepostojanju razloga za pokretanje postupka zaštite. Tužilja je, kao i ostali zaposleni kod tuženog sa VV poslovno sarađivala duži vremenski period, a zbog narušenih odnosa je, kako je napred navedeno, mogla opravdano da veruje da ponašanje VV prema njoj predstavlja zlostavljanje na radu.

Pored toga, članovima 29. i 30. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu zaposlenima je pružena mogućnost da protiv poslodavca podnesu tužbu radi utvrđenja da su pretrpeli zlostavljanje na radu, sa zahtevom, između ostalog, za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Činjenica da je tužilja tužbu sa takvim zahtevom podnela Višem sudu u Kragujevcu i da je ista odbačena (kao neblagovremena) ne dokzuje tvrdnju tuženog da se stekao uslov za donošenje pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, jer je jedan od uslova za donošenje zakonitog rešenja o otkazu da je tužilja pred tuženim pokrenula postupak za zaštitu sa ciljem da pribavi kakvu materijalnu ili nematerijalnu korist, što u konkretnoj slučaju nije dokazano.

Okolnosti na koje tuženi ukazuje u dopuni revizije nisu od uticaja na pravilnost pobijane presude, jer su nastupile nakon njenog donošenja, pa nisu bile predmet ocene u revizijskom postupku.

Iz svih navedenih razloga, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za donošenje zakonitog rešenja o otkazu tužilji ugovora o radu, zbog čega je pobijano rešenje moralo biti poništeno, a tužilja vraćena na rad, kako su to pravilno ocenili nižestepeni sudovi, pa je primenom člana 414. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić