Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1492/23 od 06.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i trećem pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd da tužiocu na ime na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati za period od 01.03.2015. do 31.08.2015. godine pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i četvrtom izreke i odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi kojima je traženo da se obaveže tuženi „Srbija Voz“ AD Beograd da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2017. godine pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužioca kojima je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka od 95.317,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od kad nastupe uslovi za izvršenje do isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom „Srbija Voz“ AD Beograd naknadi troškove parvostepenog postupka od 5.900,00 dinara. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac da tuženom „Srbija Voz“ AD Beograd naknadi troškove drugostepenog postupka od 11.800,00 dinara. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom osmim izreke, odbijen je zahtev tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd za nankadu troškova na ime sudskih taksi. Stavom devetim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačenom delu, kojim je pravnosnažno odlučeno o pravu na naknadu za topli obrok i regres, tužilac je izjavio blagovremeno reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivom na član 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP, dok je u preostalom, odbijajućem delu, kojim je pravnosnažno odbijen zahteva za obavezivanje tuženog „Srbija Voz“ AD Beograd na solidarnu isplatu sa tuženim „Železnice Srbije" AD Beograd naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period do 31.08.2015. godine, reviziju izjavio zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je najpre ispitao drugostepenu presudu u preinačujućem delu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd na radnom mestu elektromehaničar do septembra 2015. godine, a nakon toga u radnom odnosu kod tuženog „Srbija Voz“ AD Beograd, kao pravnog sledbenika „Železnice Srbije“ AD Beograd, na osnovu zaključenog aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine. Tuženi „Srbija Voz“ AD Beograd je kao poslodavac sledbenik preuzeo kolektivni ugovor poslodavca prethodnika „Železnice Srbije“ AD Beograd. U utuženom periodu, od marta 2015. godine do kraja decembra 2017. godine, tuženi zaposlenima nisu isplaćivali naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora niti su u obračunu zarada posebno iskazivali iznose isplaćene zaposlenima po tom osnovu. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa, za period od od marta 2015. godine do kraja decembra 2017. godine, utvrđena je veštačenjem u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“ 37/95 ... 7/00).

Kako u toku prvostepenog postupka tuženi nisu dostavili sudu odluku o visini naknada predmetnih naknada i strukturu vrednosti jednog radnog časa, niti su tuženi na platnim listama tužioca iskazali te vrednosti, prvostepeni sud je zaključio da tuženi nisu doneli oduku o visini tih naknada i da tužiocu nisu isplatili pripadajuuće troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, pa je usvojio tužbeni zahtev, primenom 118 stav 1. tač. 5. i 6 Zakona o radu u iznosima čija je u visina utvrđena nalazom i mišljenjem sudskog veštaka.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženih, preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, primenom člana 104., 105. i 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, sa obrazloženjem da je tužilac ostvario pravo na isplatu tih naknada za sporni period u skladu sa opštim aktom tuženog kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada.

Vrhovni sud je ocenio da se revizijom osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine), predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Dakle, počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora tuženog („Slu. glasnik RS“, broj 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora i predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, izmenjen je i član 61, tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar – juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Član 5. stav 6. Aneksa propisuje da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas, a isto normativno rešenje sadrži Kolektivni ugovor iz 2015. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, konkretizacija prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 4/06), a koja je identična i u Aneksu Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 4/15), nije izvršena, pa se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, niti je u nominalnom iznosu određena u obračunskim listama za isplatu zarade tužilji. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni sud je ocenio da je prvostepeni sud, uz pravilnu primenu materijalnog prava, utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu troškova za ishranu i regres u neto iznosima utvrđenim veštačenjem prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

U odnosu na preostali pobijani deo drugostepene presude, kojim je pravnosnažno odbijen zahtev tužioca za obavezivanje tuženog „Srbija Voz“ AD Beograd na solidarnu isplatu sa tuženim „Železnice Srbije" AD Beograd naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period do 31.08.2015. godine, po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404 stav 1. ZPP. U navedenom delu, pobijana odluka je u skladu sa izraženim pravnim shvatanjem kroz odluke Vrhovnog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari po pitanju postojanja odgovornosti „Železnice Srbije“ AD Beograd na isplatu zaposlenima naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu do statusnih promena. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava u pogledu odgovornosti privrednog subjekta (društva sticaoca) nastalog statusnom promenom predviđenom članom 489. stav 1. tačka 1. i stava 2. Zakona o privrednim društvima (izdvajanjem uz osnivanje) za obaveze nastale pre statusne promene drugog privrednog društva (društva prenosioca), koji su u konkretnom slučaju primenjena. Takođe, u navedenom delu nižestepene presude su donete u skladu sa pravnim stavom koji je izražen i u odlukama Ustavnog suda (Už 5028/2017 od 08.06.2020. godine i drugim).

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u navedenom, odbijajućem, delu primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i ocenio da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Članom 441. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U ostalim sporovima, dozvoljenost revizije ceni se u smislu člana 403. stav 3. istog zakona, kojim je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 11.04.2018. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je 475.880,91 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija, u navedenom delu, nije dozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 404. i 413. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) odlučio kao u stavu drugom izreke.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, tužiocu pripadaju, prema opredeljenom zahtevu, troškovi sastava revizije od strane punomoćnika advokata po 27.000,00 dinara primenom važeće Advokatske tarife u vreme preduzimanja te parnične radnje („Sl. glasnik RS“ br. 43/23 od 26.05.2023. godine), kao i sudske takse na reviziju 38.635,24 dinara i odluku po reviziji 57.952,86 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...95/18), zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković