Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije u vezi sa činjenicama ne uživaju značaj, imajući u vidu da je članom 407. stav 2. ZPP izričito propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Revizijom tuženog ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postuka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija, u skladu sa članom 407. stav 1. tačka 1-3. ZPP, ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme bio od 01.11.2011. godine, gde je u tri smene prvo obavljao poslove ... – radnika ..., da bi zbog zdravstvenih problema Aneksom br. 1 Ugovora o radu od 27.03.2013. godine, bio raspoređen na poslove ... sa minimalnoim zaradom. Od 2000. godine tužilac ima neurološke probleme vezane sa poremećaj spavanja i ortopedske probleme sa kičmom, zbog čega redovno primenjuje ambulantnu fizikalnu terapiju.

Tokom 2019. godine je došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja, pa je tužilac uglavnom bio na bolovanju, tokom koga je doznake za bolovanje za tekući mesec dostavljao na kraju meseca. Po obaveštenju tuženog da od 17.06.2020. godine do 30.06.2020. godine treba da iskoristi 10 dana godišnjeg odmora iz 2019. godine, tužilac je to preneo svom izabranom lekaru kako bi mu se tekuće bolovanje, na kome je bio tokom juna, nastavilo tokom godišnjeg odmora. Iako je tokom perioda pre, tokom i posle godišnjeg odmora tužilac obavljao zakazane specijalističke preglede i izabranom lekaru opšte prakse donosio nalaze, taj lekar je propustio da od 01.07.2020. godine evidentira tužiočevo bolovanje, zbog čega je dana 30.07.2020. godine, kada je tužilac tražio doznake za taj mesec, od lakara saznao da nastavak bolovanja od 01.07.2020. godine u zdravstvenom kartonu nije evidentiran, da to ne može da se učini retroaktivno i da doznake ne može da mu izda. Tužiočevo obraćanje lekarskoj komisiji radi izdavanja doznaka ostalo je bez uspeha.

Tužiočevo izjašnjenje od 10.09.2020. godine na tuženikovo upozorenje od 19.08.2020. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog neopravdanog izostanka sa posla tri radna dana uzastopno počevši od 01.07.2020. godine pa nadalje, tuženi nije uzeo u razmatranje, već je u smislu člana 179. Zakona o radu – zbog nepoštovanja radne discipline i povrede radne obaveze usled neopravdanog odsustva sa rada od 01.07.2020. godine do 29.07.2020. godine, dana 10.09.2020. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu.

Prema nalazu i mišljenju veštaka medicine rada i njegovom izjašnjenju na ročištu, sledi da je tokom jula 2020. godine tužilac imao ortopedske probleme hronične prirode i neurološke probleme akutne prirode praćene iznenadnim nesvesticama i slabijom funkcijom srca i mozga, te jakim bolovima i anksiozno- depresivnim manifestacijama, što je uzrokovalo pogoršanje postojećih zdravstvenih problema i njegovu nesposobnost za rad.

Prema nalazu veštaka ekonomsko – finansijske struke njegovoj dopuni i izjašnjenju na ročištu, visina izgubljene zarade u periodu od 21.09.2020. godine do 31.12.2021. godine između zarade koju bi kod tuženog primao i zarade ostvarene od 01.03.2021. godine do 31.07.2021. godine kod drugog poslodavca DT „Koden“ iz Novog Sada iznosi 412.181,22 dinara, a zakonska zatezna kamata od dospelosti pojedinačnih mesečnih primanja do 31.03.2022. godine iznosi 27.905,62 dinara. Izgubljena zarada kod tuženog za period od 01.01.2022. godine do 31.12.2022. godine iznosi 406.110,25 dinara, a zakonska zatezna kamata od pojedinačnih mesečnih primanja do 30.11.2022. godine iznosi ukupno 14.735,24 dinara.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev osnovan iz razloga što na strani tužioca ne postoji krivica što, zbog propusta lekara da mu blagovremeno otvori bolovanje nije bio u mogućnosti da opravda odsustvo sa rada usled privremene sprečenosti za rad u spornom periodu, pa time ni povreda radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline u smislu člana 179. Zakona o radu, iz kojih razloga je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno kao nezakonito. Zbog navedenog, nižestepeni sudovi su obavezali tuženog da tužioca vrati na rad, da mu isplati naknadu štete po osnovu izgubljene zarade i da mu na dosuđene iznose izgubljene zarade uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnim ustanovama, sve u skladu sa članom 191. Zakona o radu i člana 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka nižestepenih sudova zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 13. stav 1. tačka 9. Ugovora o radu od 01.11.2011. godine, zaključenog između parničnih stranaka, određeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu shodno članu 179. Zakona o radu, ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radne sposobnosti zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako zaposleni svojim ponašanjem učini povredu radne obaveze. Pod povredom radne obaveze iz stava 1. tačka 9. ovog člana, a koje zaposleni svojom krivicom učini smatraju se, između ostalog, neopravdani izostanak sa posla 3 dana uzastopno, odnosno 5 radnih dana sa prekidima u toku 3 meseca.

Članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...95/18), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Članom 191. istog zakona, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kom zaposleni nije radio. (stav 1). Naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom, u koje ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2). Naknada štete iz stava 1. ovog člana isplaćuje se zaposlenom u visini izgubljene zarade, koja je umanjena za iznos poreza i doprinosa koji se obračunavaju po osnovu zarade u skladu sa zakonom (stav 3). Porezi i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio obračunavaju se i plaćaju na utvrđeni mesečni iznos izgubljene zarade iz stava 2. ovog člana (stav 4).

Kod utvrđenog činjeničnog stanja i citirane regulative, po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac preduzimao sve uobičajene radnje koje je preduzimao kada se nalazio na bolovanju, te da je isključivi propust lekara što mu bolovanje nije nastavljeno nakon završetka godišnjeg odmora. Kako tužilac 20 godina unazad ima ozbiljene zdravstvene probleme i često se nalazi na bolovanju, a da do spornog perioda nije bilo propusta u proceduri otvaranja bolovanja i pravdanja odsustva sa rada kod tuženog, to je tužilac opravdano bio u uverenju da su i u spornom periodu navedene procedure poštovane i nije imao razloga da sumnja u rad izabranog lekara, naročito kod činjenice da je redovno dolazio na zakazane preglede i uredno dostavljao nalaze. Sledom navedenog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da na strani tužioca nije postojala svest o tome da su učinjeni propusti u proceduri otvaranja bolovanja, pa time ni krivica zbog nemogućnosti da opravda svoje odsustvo sa rada usled privremene sprečenosti za rad u spornom periodu. S tim u vezi, u radnjama tužioca se nisu stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu u vezi sa članom 13. stav 1. tačka 9. Ugovora o radu od 01.11.2011. godine.

Neosnovani su navodi revizije da je tužilac zloupotrebio svoje pravo na bolovanje i neopravdano izostao sa rada, jer je nalazom i mišljenjem veštaka medicine rada utvrđeno da je pogoršanje bolesti tužioca u spornom periodu uzrokovalo nesposobnost za rad, sa čime je tuženi bio upoznat. Bez uticaja su revizijski navodi da je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, jer je pre njegovog donošenja tužiocu dostavljeno upozorenje o postojanju uslova za otkaz ugovora o radu, jer isto nije poništeno zbog nepoštovanja zakonske procedure prilikom donošenja već iz razloga nepostojanja povrede radne obaveze na strani tužioca. Takođe, bez uticaja su i navodi revizije da je tužilac bio svestan da svoj izostanak sa posla nije opravdao, jer tuženom nije dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, kod utvrđenog da je praksa godinama unazad bila da na kraju meseca za taj mesec dostavlja hranarinske liste poslodavcu i takvu praksu je tuženi prihvatio.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje i ovaj sud prihvata. Između ostalog, revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, što nisu razlozi zbog kojih se revizija može izjaviti prema članu 407. ZPP.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković