U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušanka Đapić, advokat iz ..., protiv tužene Mesne zajednice BB, čiji je punomoćnik Miroslav Vranić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv veća održanoj dana 11.03.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2460/18 od 04.02.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 274/18 od 13.04.2018. godine poništeno je rešenje Saveta Mesne zajednice BB br. ../13 od 28.07.2016. godine o otkazu tužilji ugovora o radu br. ../08 od 08.09.2018. godine i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad, na radno mesto odgovarajuće njenom znanju, stručnoj sposobnosti i iskustvu, u okviru sistema javnog sektora Grada Sombora. Obavezana je tužena da tužilji isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 205.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2460/18 od 04.02.2019. godine prvostepena presuda je preinačena tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 106.500,00 dinara i troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u bila zaposlena kod tužene na radnom mestu blagajnik-administrator od 01.11.2007. godine.

Skupština Grada Sombora je na sednici 05.02.2016. godine donela Odluku o maksimalnom broju zaposlenih u sistemu javnog sektora Grada Sombora, kojom je, između ostalog, za Mesnu zajednicu BB, umesto dotadašnjih sedam zaposlenih, predviđeno četvoro zaposlenih. Radi usklađivanja sa navedenom Odlukom, tužena je 19.07.2016. godine Aktom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji ukinula tri radna mesta.

Tužilji je radni odnos prestao 31.07.2016. godine, na osnovu rešenja tužene od 28.07.2016. godine, jer je prestala potreba za njenim radom, usled promene u organizaciji i metodi rada, odnosno usled ukidanja poslova Mesne zajednice BB.

U rešenju je, u delu pouke o pravnom leku, navedeno da tužilja ima pravo da pokrene spor pred Osnovnim sudom u Somboru, u roku od 60 dana od dana dostavljanja rešenja zaposlenog.

Protiv navedenog rešenja tužilja je predsedniku MZ BB predala podnesak naslovljen kao „prigovor“, pozivajući se na odredbu člana 153. Zakona o radu, a po tom prigovoru nije doneta odluka u roku od 15 dana.

Nakon što je tužilji otkazan ugovor o radu, niko nije zaposlen u MZ BB, a dotadašnje poslove tužilje vrši sekretar tužene MZ BB.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pozivajući se na čl. 11, 72-77. Zakona o lokalnoj samoupravi (''Službeni glasnik RS'' br. 129/07...101/16) i čl. 170-176. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samuprave (''Službeni glasnik RS'' br. 21/16), ocenio da je tužbeni zahtev osnovan. Prema datim razlozima, pobijano rešenje je upravni akt, pa se pitanja zaštite prava tužilje iz tog akta procenjuju primenom odredbi Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave. U tom smislu je utvrđeno da je tužilja pravo na pravni lek protiv rešenja o otkazu ugovora o radu iskoristila u vidu podneska od 15.08.2016. godine, naslovljenog kao „prigovor“, s tim da nadležni drugostepeni organ (Veće) nije odlučilo o navedenoj žalbi u propisanom roku. Stoga je prvostepeni sud ocenio da je pobijano rešenje doneto od strane nenadležnog organa, te da je samim tim nezakonito, zbog čega ga je poništio. Posledično je prvostepeni sud ocenio da je osnovan i zahtev za vraćanje tužilje na rad, u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da Mesna zajednica BB nije jedinica lokalne samouprave i da se na prava, obaveze i odgovornosti tužilje po osnovu rada, uključujući i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, primenjuju odredbe Zakona o radu. Tuženi je primenom člana 179.stav 5.tačka 1.Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...75/14) doneo pobijano rešenje o otkazu tužilji ugovora o radu, nakon što je Aktom o unutrašnjoj sistematizaciji i organizaciji radnih mesta ukinuto tri radna mesta, među kojima i radno mesto na koje je bila raspoređena tužilja. Dakle, zbog prestanka potrebe za radom tužilje, usled ukidanja radnog mesta na kom je tužilja radila zbog promene u organizaciji i metodu rada, nastupio je otkazni razlog, zbog čega nnje osnovan zahtev za poništaj spornog rešenja, kao ni zahtev za vraćanje tužilje na rad. Ovo tim pre što po prestanku rada tužilje, u radni odnos kod tuženog nisu primana druga lica, a poslove koje je obavljala tužilja, pored svojih poslova, obavlja Sekretar tužene.

Neosnovan je navod revizije tužilje kojim ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavom Republike Srbije je utvrđeno da su jedinice lokalne samouprave opštine, gradovi i Grad Beograd i da se teritorija i sedište lokalne samouprave određuje zakonom (član 188.st. 1. i 2).

Zakonom o lokalnoj samoupravi (''Službeni glasnik RS'' br. 129/07, 83/14, 101/16) propisano je da se radi zadovoljavanja opštih zajedničkih i svakodnevnih potreba stanovništva na određenom području jedinice lokalne samouprave, mogu obrazovati mesne zajednice ili drugi oblici mesne samouprave, u skladu sa zakonom ili statutom (član 8.), da se radi zadovoljavanja potreba i interesa lokalnog stanovništva u selima osnivaju mesne zajednice i drugi oblici mesne samouprave i da se one mogu obrazovati i u gradskim naseljima (čl. 72. st. 1. i 2.), a da je najviši pravni akt jedinica lokalne samouprave statut, kojim se, pored ostalog, uređuje osnivanje i rad mesne zajednice i drugih oblika mesne samouprave (član 11.).

Iz citiranih odredaba Ustava i Zakona o lokalnoj samoupravi proizlazi da mesna zajednica nije jedinica lokalne samouprave niti element organizacije Republike Srbije, već da ona predstavlja asocijaciju građana zasnovanu na interesnim principima u okviru koje građani zadovoljavaju određene opšte, zajedničke i svakodnevne potrebe. Stoga je pravilna ocena drugostepenog suda da se na zaposlene u mesnim zajednicama i na njihov radno-pravni status, pa i na ocenu zakonitosti pobijanog rešenja, primenjuju odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...75/14).

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenog obima posla.

Tužilji je otkazan ugovor o radu u zakonom propisanoj proceduri, nakon što je tužena, u skladu sa Odlukom Skupštine Grada Sombora o određivanju maksimalnog broja zaposlenih kod tužene (četvoro zaposlenih) donela Akt o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji kojim je ukinula tri radna mesta, između ostalih i radno mesto blagajnika-administratora, na kojem je tužilja do tada radila. Sledom navedenog prestala je potreba za radom tužilje, usled organizacionih promena kod tužene, pa je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zbog čega je pobijano rešenje zakonito.

Suprotno navodima revizije, nije bilo mesta raspoređivanju tužilje na drugo radno mesto u nekom od organa gradske uprave, primenom člana 65. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Tužilja nije bila zaposlena u nekom od organa lokalne samouprave, već u mesnoj zajednici koja, kako je napred navedeno, nije jedinica lokalne samouprave, već ima svojstvo pravnog lica i samostalni pravni subjektivitet u odnosu na jedinice lokalne samouprave. Ovo tim pre što kod tužene nije došlo do smanjenja broja izvršilaca, već do ukidalja radnog mesta na kom je tužilja radila.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog prvostepenog i drugostepenog postupka, jer je doneta pravilnom primenom članova 153, 154, 163. i 165. Zakona o parničnom postupku, shodno konačnom uspehu stranaka u prvostepenom i drugostepenom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić