Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana, ne predstavlja razlog zbog koga revizija, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP, može da se izjavi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom na poslovima ..., a prema izmenjenom nazivu radnog mesta tužilja obavlja poslove ... u ... . Tuženi platu tužilji obračunava za obavljeni rad i vreme provedeno na radu tako što na utvrđenu zaradu dodaje 0,4% za bruto zaradu za svaku navršenu godinu radnog staža. U sporom periodu tuženi nije organizovao ishranu u toku rada. U obračunu zarade tužilje za sporni period naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije iskazivana (nije pojmovno imenovana niti nominalno obračunata u odnosu na koeficijent tužilje ili u odnosu na bilo koji drugi parametar). Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđena je visina traženih naknada na ime toplog obroka i regresa u dve varijante, i to prema prema odredbama Opšteg kolektivnog ugovora i prema odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalna preduzeća Grada Pančeva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da tužilji pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini mesečne naknade, shodno parametrima iz ranije važećeg Opšteg kolektivnog ugovora. Po oceni prvostepenog suda, kako u ovoj slučaju ugovorom o radu tužilje sa kasnijim aneksima nije određena bliža nominalna vrednost i utvrđenje navedenih prava na naknadu troškova treba primeniti Zakon o radu koji u članu 118. stav 1. tačka 5. i 6. propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je tužilji plata isplaćena prema Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama, prema kojem su naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u koeficijentu za obračun plate i na taj način isplaćene.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) članom 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni sud je ocenio da je tužilji iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, obračunatom prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine („Službeni glasnik RS“ br. 50/08 i 104/08, Aneks 1. i 2.), a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud. Naime, nije sporno da se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju u isplatnim listama ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, ali sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu, na način kako je to prvostepeni sud utvrdio, niti podrazumeva da deo tužiljinog koeficijenta pouzdano ne sadrži predmetne troškove.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Pošto tužilja nije uspela u ovom postupku, ne pripada joj pravo na naknadu troškova postupka, a zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja ove parnice.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić