Vrhovni kasacioni sud je, ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20) ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po slubženoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. ZPP, na koju se neosnovano u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 28.10.1999. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na radnom mestu ..., a kasnije je premešten na radno mesto ... u Sektoru za ... . U periodu od 03.01.2018. godine do 16.01.2018. godine tužilac je iskoristio prvi deo godišnjeg odmora, s tim da se nakon toga nije vratio na rad jer je u periodu od 18.01.2018. godine do 13.07.2018. godine bio na bolovanju zbog privremene sprečenosti za rad usled bolesti. U tom periodu tužilac nije iskoristio drugi deo godišnjeg odmora koji je prema rešenju tuženog trebalo da koristi u periodu od 15.06. do 29.06.2018. godine. Po isteku bolovanja, tužilac se javio tehničkom sekretaru Sektora ... BB, raspitao se koliko mu je dana neiskorišćenog godišnjeg odmora ostalo i obavestio je da će u narednom periodu koristiti preostali deo godišnjeg odmora. Direktor sektora se, nekoliko dana kasnije, kod BB interesovao za razloge zbog kojih tužilac, koji više nije na bolovanju, ne dolazi na posao, o čemu je ona obavestila tužioca i saznala da je on na moru i da ne može odmah da se vrati na posao. Tužilac se vratio na posao 30.07.2018. godine , tehnički rukovodilac sektora, u svojstvu tužiočevog neposrednog pretpostavljenog, prijavio je slučaj nadležnoj službi kod tuženog. Istog dana kada se tužilac vratio na posao, tuženi je doneo i uručio mu rešenje o udaljenju sa rada, a 02.08.2018. godine i upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, kojim ga tuženi tereti za tešku povredu radne discipline predviđenu kao otkazni razlog zakonom, opštim aktima i ugovorom o radu, o čemu se tužilac izjasnio 10.08.2018. godine. Osporenim rešenjem od 15.08.2018. godine tuženi je otkazao tužiocu ugovor o radu. Uobičajena praksa i način postupanja u sektoru u kojem je radio tužilac je bila da se sva komunikacija između ostalog i u vezi bolovanja i godišnjih odmora isključivo odvijala preko tehničkog sekretara Sektora ... BB, koja je bila veza između zaposlenih i njihovih pretpostavljenih, a naročito u slučajevima kada je zbog potrebe procesa rada ili na zahtev zaposlenih dolazilo do korišćenja godišnjeg odmora u vremenu van rokova određenih rešenjem tuženog, zbog čega su se svi zaposleni uvek obraćali BB i od nje dobijali informacije o načinu i vremenu korišćenja godišnjeg odmora.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je pobijano rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu nezakonito, da tužilac nije učinio težu povredu radne discipline koja mu je stavljena na teret, odnosno da učinjena povreda radne discipline nije takvog karaktera da tužilac ne može nastaviti rad kod poslodavca, niti je ponašanje tužioca bilo takvo, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, da opravdava otkazivanje ugovora o radu. Prema stanovištu sudova kod tužioca nije postojala svest ni namera da ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, a da se svrha kažnjavanja u konkretnom slučaju mogla postići i nekom drugom, blažom merom.

Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 i 75/14) izveli zaključak da je tužbeni zahtev osnovan.

Razloge drugostepene presude prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Revizijom se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident ukazuje da je tužiocu radni odnos kod tuženog prestao otkazom ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline, iz razloga predviđenih članom 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, članom 7. stav 1. i 2. tačka 8. i 9. Kolektivnog ugovora o pravima obavezama i odgovornostima zaposlenih kod tuženog i članom 19. tačka 17. ugovora o radu, jer u periodu od 14.07.2018. godine do 30.07.2018. godine nije dolazio na posao, a svoje odsustvo sa rada nije opravdao niti je neposrednog rukovodioca obavestio o razlozima nedolaska na posao. Prema navodima revizije kod tužioca je postojala svest da bez odobrenja i rešenja poslodavca ne može da odsustvuje sa rada radi korišćenja godišnjeg odmora, zbog čega je zaključak nižestepenih sudova o nepostojanju svesti da odsustvovanjem sa rada radi korišćenja godišnjeg odmora ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, suprotan izvedenim dokazima. Revident ukazuje na selektivnu ocenu izvedenih dokaza Navedeno se tiče pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, što nije zakonom dozvoljen revizijski razlog, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Revident ističe i da su sudovi prekoračili ovlašćenja zadirući u diskreciono pravo poslodavca o primeni mera za učinjeno nepoštovanje radne discipline, čime su povredili odredbe člana 15. stav 1. i stav 2. Zakona o radu. Ovaj revizijski razlog nije osnovan, jer sud jeste ovlašćen da ocenjuje valjanost i ozbiljnost otkaznog razloga. Nasuprot navodima revizije, sud je ovlašćen da ispita i utvrdi činjenice od kojih zavisi ocena postojanja zakonom propisanog osnova za otkaz ugovora o radu. Na ocenu zakonitosti otkaza ima uticaj sadržina i kvalifikacija radnji zbog kojih je ugovor o radu otkazan, pa se ne može raditi samo o diskrecionom pravu poslodavca.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Odredbom člana 7. stav 1. i 2. tačka 8. i 9. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih „Niš-ekspresa“ AD od 30.07.2014. godine propisano je da se pod nepoštovanjem radne discipline smatra između ostalog ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca ( tačka 8.), kao i neopravdano odsustvovanje sa rada, učestalo neopravdano odsustvovanje ili samovoljno napuštanje radnog mesta u toku rada i zakašenjenje na rad (tačka 9.).

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac bio upoznat sa opštim aktima tuženog u kojima je propisano da odsustvo sa rada bez odobrenja poslodavca, odnosno neposrednog rukovodioca ili direktora predstavlja nepoštovanje radne discipline zbog čega se može otkazati ugovor o radu. Međutim, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega da je tužilac o nameri da nakon bolovanja iskoristi drugi deo godišnjeg odmora obavestio tehničkog sekretara BB, da je to bila uobičajena praksa i način postupanja u sektoru u kojem je radio tužilac, da je BB bila veza između zaposlenih i njihovih pretpostavljenih kojoj su se svi zaposleni uvek obraćali i od nje dobijali informacije o načinu i vremenu korišćenja godišnjeg odmora, da se kod tuženog dešavalo da se odstupa od rokova korišćenja godišnjeg odmora u odnosu na rokove određene rešenjem o godišnjem odmoru i da su sve te promene najavljivali i o njima bili obaveštavani upravo od strane BB, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da na opisani način tužilac nije učinio navedenu povredu radne discipline - neopravdano odsustvo sa rada radi korišćenja godišnjeg odmora i da kod tužioca nije postojala namera da prekrši propisanu radnu disciplinu, niti namera da bez odobrenja neposrednog rukovodioca otpočne sa korišćenjem godišnjeg odmora. I po stanovištu revizijskog suda, ono što je uobičajeno tolerisano ponašanje kod poslodavca ne može se smatrati nepoštovanjem radne discipline i u takvoj situaciji ne može postojati ni svest zaposlenog da čini povredu radne discipline takvim ponašanjem. U konkretnoj situaciji ne proizlazi da je ponašanje tužioca bilo u suprotnosti sa prihvaćenom organizacijom i tehnologijom rada kod tuženog. Radnja koju je tužilac kritičnom prilikom preduzeo ne obrazuje otkazni razlog, niti predstavlja povredu radne discipline - neopravdano odsustvo sa rada radi korišćenja godišnjeg odmora, tako da u konkretnom slučaju nije ni nastao otkazni razlog propisan članom 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu.

Saglasno navedenom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je u konkretnom slučaju tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, zbog čega je tuženi u obavezi da tužioca vrati na rad i da mu prizna sva prava na radu i po osnovu rada, na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić