Protiv navedene drugostepene presude tužilac je podneo blagovremenu posebnu reviziju pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao razloge tužioca za posebnu reviziju, u smislu odredaba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 18/2020) kojom je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa i pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija) i odlučio da dozvoli posebnu reviziju tužioca, radi ujednačavanja sudske prakse. Stoga je odlučeno kao u prvom stavu izreke ovog rešenja, po odredbi člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija osnovana, jer je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na osnovu kog je doneta pobijana presuda, tuženi je na službi kod tužioca, sa činom starijeg vodnika. Tuženi je na osnovu rešenja tužioca UP1 br. .. od 27.03.2014. godine ostvarivao pravo na naknadu troškova za zakup stana u visini od 850 bodova. Pošto je tužilac izmenio Pravilnik o naknadi troškova stanovanja, krajem 2015. godine je pozvao zaposlene da dostave nove zahteve sa dokazima o visini zakupnine. Novi Pravilnik je stupio na snagu 31.03.2016. godine. Rešenjem I.br. .. od 22.05.2017. godine tuženom je prestalo pravo na naknadu troškova za zakup stana, sa danom 31.03.2016. godine. Tuženi do dana 31.03.2016. godine nije podneo novi zahtev, za koje vreme je tužilac nastavio da mu isplaćuje naknade. Na zahtev tuženog od 22.06.2016. godine (što je u razlozima presude napisano verovatno omaškom: „Na zahtev tužioca“), tužilac je (u razlozima presudi je napisano verovatno omaškom „tuženi je“ umesto: „tužilac je“) dana 19.07.2017. godine doneo rešenje kojim je tuženom priznato pravo na naknadu dela troškova za zakup stana u visini od 850 bodova počev od dana 22.12.2016. godine. Kod tužioca je utvrđeno da je tuženom više isplaćen iznos od 219.436,00 dinara, što tužilac smatra da je tuženi stekao bez osnova u periodu od 31.03.2016. godine do 31.05.2017. godine. Tužilac je smanjio tužbeni zahtev na iznos od 125.392,00 dinara o kom zahtevu je odlučeno pobijanom drugostepenom presudom.

Na osnovu takvog utvrđenja su nižestepeni sudovi zaključili da je neosnovan tužbeni zahtev, jer je tužilac plaćao tuženom iako je znao da nije bio dužan da plati. Sudovi se pozivaju na odredbu člana 211. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu. Kako tuženi nije podnosio novi zahtev za naknadu troškova, zaključuju da je tužilac morao znati da nije dužan da vrši isplatu naknade za zakup stana tuženom, a nije zadržao pravo da traži vraćanje isplaćenog iznosa, niti je dokazao da je isto platio kako bi izbegao prinudu, pa nema pravo da od tuženog potražuje isplaćeni iznos.

Revizijski sud nalazi da su osnovani navodi revizije da su navedeni zaključci nižestepenih sudova doneti pogrešnom primenom materijalnog prava. Prema utvrđenim činjenicama od strane prvostepenog suda, u obrazloženju rešenja od 22.05.2017. godine kojim je tuženom prestalo pravo na naknadu troškova za zakup stana sa danom 31.03.2016. godine, navedeno je da tuženi nije dostavio potrebne dokaze o troškovima stanovanja, zbog čega mu je prestalo pravo na naknadu. Tuženi nije postupio u skladu sa izmenjenim Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u VS, iako su vojna lica više puta upozoravana da je došlo do promene pravilnika, kako bi ona lica koja ostvaruju naknadu pravovremeno preduzela odgovarajuće radnje i obezbedili dokaze o navedenom. Svi oficiri i podoficiri bili su upoznati krajem 2015. godine da će od 01.04.2016. godine stupiti na snagu izmene i dopune pravilnika. Tuženi je novi zahtev podneo 22.06.2017. godine, nakon što mu je rešenjem tužioca od 22.05.2017. godine prestalo pravo na predmetnu naknadu sa danom 31.03.2016. godine. Novim rešenjem tužioca, od 19.07.2017. godine, retroaktivno je tuženom priznato pravo na naknadu troškova počev od 22.12.2016. godine pa nadalje. Kada je tuženi podneo novi zahtev priznato mu je pravo 6 meseci unazad. Kod tužioca su smatrali da će tuženi da podnese novi zahtev, budući da je po tvrdnji referenta za pravne poslove kod tužioca tuženi o svemu više puta upozoran da podnese novi zahtev. Iz ovakvog stanja stvari proizlazi zaključak da je tužilac bio u opravdanom uverenju da će tuženi podneti novi zahtev za naknadu za zakup tokom 6 meseci od stupanja na snagu novog pravilnika 01.04.2016. godine. Za tih 6 meseci tuženi je u svakom trenutku mogao podneti zahtev, a da taj zahtev bude uvažen i odobreno plaćanje naknade od strane tužioca u okviru 6 meseci retroaktivno. Prema tome, za taj period od 6 meseci počev od 01.04.2016. godine, ne može se smatrati da je tužilac tuženom plaćao nešto za šta je znao da tuženi nema pravo. Tek kad je prošlo 6 meseci a da tuženi nije podneo novi zahtev, u daljem toku moglo bi se smatrati da je tužilac plaćao ono što je znao da ne mora, odnosno da na to tuženi nema pravo jer ni posle 6 meseci od 01.04.2016. godine nije podneo novi zahtev za naknadu za zakup. Dakle, pravilnom primenom odredbe člana 211. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac ne bi imao pravo da od tuženog zahteva vraćanje onoga što je tuženom isplatio na ime naknade počev od 01.10.2016. godine pa nadalje do 22.12.2016. godine. Ovo zato što počev od 01.10.2016. godine tužilac nije imao nijedan razlog da bude u uverenju da će tuženi podneti zahtev za naknadu za zakup i da će mu to pravo biti priznato 6 meseci unazad. Međutim, u sprovedenom prvostepenom postupku nije raspravljana visina naknade za period do 01.10.2016. godine, koju je tužilac tuženom u navedenom smislu platio, sa uverenjem da će za taj period plaćanje biti pokriveno retroaktivno rešenjem po zahtevu tuženog. Zbog toga je ukinuta drugostepena presuda u odbijajućem delu za tužbeni zahtev, kao i prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pošto raspravi visinu iznosa koga je tužilac tuženom isplatio u periodu do 01.10.2016. godine prvostepeni sud će moći da donese pravilnu i zakonitu odluku o tužbenom zahtevu, pravilnom primenom odredaba člana 210. i 211. Zakona o obligacionim odnosima, i odluku o troškovima celog postupka po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić