Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Nikolić, advokat iz ..., protiv tuženog JKP Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Vladimir Lučić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1363/22 od 20.05.2022. godine, u sednici veća održanoj 18.10.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1363/22 od 20.05.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1363/22 od 20.05.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6286/21 od 15.03.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu, na ime razlike u visini predviđene i isplaćene naknade za troškove ishrane u toku rada koji se isplaćuje u novcu, isplati za mesec oktobar 2018. godine iznos od 2.063,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.11.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu, na ime razlike u visini predviđene i isplaćene naknade za troškove ishrane na radu koja se isplaćuje u bonovima za ishranu, isplati za mesec oktobar 2018. godine iznos od 1.375,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.11.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 32.300,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1363/22 od 20.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, kao i rešenje o troškovima postupka u stavu trećem izreke, u delu troškova postupka za iznos od 32.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom delu stava trećeg izreke, u pogledu zakonske zatezne kamate na iznos troškova postupka, od pravnosnažnosti presude do izvršnosti presude, preinačeno je rešenje o troškovima postupka i tužba tužioca odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija), zbog potrebe da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa i radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. ovog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj.

Naime, pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca, kao zaposlenog kod tuženog, za isplatu pripadajuće naknade za troškove ishrane u toku rada koja se isplaćuje u novcu i u bonovima za mesec oktobar 2018. godine, koju mu tuženi nije isplatio shodno odredbama Zakona o radu i čl. 64. Kolektivnog ugovora tuženog. Polazeći od toga da je kolektivnim ugovorom kod tuženog i posebnim kolektivnim ugovorom bila jasno i nedvosmisleno ugovorena visina naknade troškova ishrane u toku rada koja će se isplatiti zaposlenima, proizlazi da je tužilac imao pravo na isplatu naknade ovih troškova u ugovorenim iznosima bez umanjenja za poreze i doprinose po principu obračuna bruto zarade ustanovljenom u članu 105. Zakona o radu. U situaciji kada se u Kolektivnom ugovoru navede konkretan novčani iznos koji se na ime naknade troškova ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenog pretpostaviti da je reč o ugovorenom bruto iznosu, jer je to protivno odredbi člana 118. stav 1. Zakona o radu koja propisuje pravo zaposlenog na naknadu troškova.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, pobijana odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava. U posebnoj reviziji tuženog nisu navedeni argumenti za prihvatanje odlučivanja o reviziji na osnovu odredaba člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, odnosno novim tumačenjem prava, imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. U skladu sa navedenim, Vrhovni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ceni na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 26.08.2021. godine, a vrednost predmeta spora je 3.438,50 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor koji se odnosi na potraživanje u novcu u kome vrednost pobijanog dela presude ne prelazi iznos od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić