Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na određeno vreme po osnovu ugovoru o radu i više sukcesivnih aneksa ugovora o radu, počev od 27.11.2017. godine sve do 31.08.2020. godine, odnosno bez prekida dve godine, devet meseci i četrnaest dana. Tužilja je sve vreme radila istu vrstu poslova. Ugovor o radu od 24.11.2017. godine, zaključen na određeno vreme, po kojem je tužilja stupila na rad kod tuženog ne sadrži osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme. Rad na određenim projektima se prvi put navodi u Aneksu ugovora o radu od 17.04.2019. godine. Tužilji je rešenjem tuženog od 26.08.2020. godine prestao radni odnos 31.08.2020. godine kao danom isteka vremena na koji je zasnovan radni odnos po ugovoru o radu od 24.11.2017. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u skladu sa članom 32, 33. i 37. Zakona o radu usvojili tužbeni zahtev nalazeći da je ugovor o radu po kojem je tužilja stupila na rad kod tuženog nezakonit jer ne sadrži osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme, pa se smatra da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Kod izloženog nižestepeni sudovi su poništili rešenje tuženog od 26.08.2020. godine o prestanku radnog odnosa tužilje i utvrdili da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme (krećući se u granicama tužbenog zahteva) sa danom 03.12.2019. godine, nalazeći da naknadno aneksiranje ugovora o radu navođenjem osnova, u konkretnom slučaju realizacija projekta ne vodi pravnom osnaženju ugovora o radu od 24.11.2017. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Članom 31. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 75/14) propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na neodređeno ili određeno vreme.

Prema člana 33. stav 1. tačka 7. Zakona o radu ugovor o radu sadrži trajanje ugovora o radu na određeno vreme i osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme.

Članom 37 stavom 1. Zakona o radu je propisano da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani određenim rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Stavom 4. tačka 2. je propisano da izuzetno od stava 2. ovog člana ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, najduže do završetka projekta, a stavom 6. da ako je ugovor na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

U skladu sa citiranim zakonskim odredbama trajanje ugovora o radu na određeno vreme i osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme su nužni zakonski elementi ugovora o radu. U konkretnom slučaju, ugovor o radu na određeno vreme od 24.11.2017. godine, po kojem je tužilja stupila na rad kod tuženog ne sadrži osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme. U odsustvu podatka o osnovu za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme nisu dokazane činjenice bitne za postojanje objektivnih razloga za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme u smislu člana 37 stav 1 Zakona o radu. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je navedeni ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama Zakona o radu. Imajući u vidu granice postavljenog tužbenog zahteva pravilna je i odluka nižestepenih sudova koja se odnosi na vreme zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme.

Revizijski navodi da je osnov za zasnivanje radnog odnosa bila potreba rada na projektima tuženog, bez uticaja su na pravilnost pobijane odluke. Naime,zaključivanjem ugovora o radu na određeno vreme suprotno odredbama Zakona o radu smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Stoga je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme samim zaključenjem ugovora o radu na određeno vreme protivno odredbama Zakona o radu (ugovora o radu na određeno vreme od 24.11.2017. godine, po kojem je tužilja stupila na rad kod tuženog ), dakle i pre nego što joj je aneksima ugovora o radu produžavan radni odnos radi realizacije odgovarajućih projekata. Stoga, nema mesta ni primeni izuzetka propisanog članom 37 stav 4 tačka 2 Zakona o radu.

Kod izloženog, neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Polazeći od navedenog pravilno su nižestepeni sudovi kao nezakonito poništili osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zasnovan i usvojili i zahtev tužilje za vraćanje na rad, pravilnom primenom odredbe člana 191 stav 1 Zakona o radu.

Kako se ostalim navodima revizije osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, to je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković