Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je odgovorio na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a navode revizije kojima se, u suštini, ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 2.tačka 12. ZPP, ovaj sud nije cenio, jer ova bitna povreda odredba parničnog postupka ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 10.05.1983. godine do 30.03.2018. godine, kada mu je radni odnos prestao na osnovu osporenog rešenja tuženog od 23.03.2018. godine. Donošenju osporenog rešenja prethodilo je pisano upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, koje je tuženi dostavio tužiocu i iz kog proizlazi da je otkazni razlog nepoštovanje radne discipline, s pozivom na odredbu člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, u vezi sa članom 18. stav 4. tačke 5. i 6. Ugovora o radu, član 66. i 69. Kolektivnog ugovora tuženog i kodeks poslovne etike tuženog. Ovo iz razloga, jer je 21.01.2018. godine, nakon primopredaje smene na parkingu izvan ograde koja označava radni prostor kod tuženog, u prevoznom sredstvu vlasništvo trećeg lica angažovanom od strane tuženog radi organizovanog prevoza zaposlenih, došlo do svađe i fizičkog kontakta između zaposlenih – tužioca i BB, koga je tužilac fizički napao, vređao ga i pretio mu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno osporeno rešenje tuženog od 23.03.2018. godine, i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad, ocenjujući da ponašanje tužioca koje mu se stavlja na teret ne predstavlja povredu radne discipline, već eventualno može predstavljati kršenje javnog reda i mira u javnom prevozu.

Stanovište suda u revizijom pobijanoj odluci je pravilno.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Aktima poslodavca – članom 18. stav 4. tačka 5., pod tačkom g) i tačkom 6. Ugovora o radu od 01.04.2016. godine, te članom 66. i 69. Kolektivnog ugovora tuženog i kodeksom poslovne etike tuženog propisana su pravila ponašanja zaposlenih kod tuženog, između ostalog, i da ne mogu se služiti pretnjama, zastrašivanjem ili nasiljem na poslu, da se ne mogu ponašati prema drugima agresivno, preteći, zlobno ili uvredljivo.

Imajući u vidu navedeno, i po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, pravilna primena materijalnog prava ukazuje da u konkretnom slučaju nije ispunjen zahtev legaliteta – predvidivosti povrede radne discipline koja se tužiocu stavlja na teret, pa je tužbeni zahtev osnovan.

U konkretnom slučaju, nema mesta primeni otkaznog razloga koji je primenio tuženi, obzirom da opis povrede radne discipline, naveden u rešenju o otkazu, nije sadržan u opštem aktu tuženog kao ponašanje koje predstavlja otkazni razlog. Naime, kod nesumnjive činjenice da se sporni događaj desio van radnog vremena i radnog prostora tuženog, bez ometanja radnog procesa, u vozilu trećeg lica namenjenom za organizovani javni prevoz zaposlenih, proizlazi da se ponašanje tužioca ne može ceniti sa aspekta ponašanja ispoljenog u vezi sa radom i radnom disciplinom propisanom aktom tuženog.

Bez značaja su navodi revizije kojima se ponašanje tužioca opravdano ocenjuje kao neprimereno, ali kod činjenice o vremenu i mestu ispoljenog ponašanja nije ispunjen uslov legaliteta kao neophodan uslov odgovornosti počinioca koji mora da ima svest o protivpravnom ponašanju u vidu kršenja radne discipline na radnom mestu, i da svesno pristaje na pravnu posledicu – prestanak radnog odnosa, što u konkretnom nije slučaj.

Imajući u vidu da u sporu radi ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu sud ispituje samo razloge za otkaz koji su navedeni u osporenom rešenju, to je pravilno poništeno osporeno rešenje kao nezakonito i primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, tuženi obavezan da tužioca vrati na rad.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripadaju troškovi odgovora na reviziju, jer isti u smislu člana 154. ZPP, nisu bili nužni za vođenje parnice, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić