Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž1 2566/23 od 25.10.2023. godine, stavom prvim izreke, žalbu tuženog odbio, a presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 64/2022 od 22.06.2023. godine, potvrdio u usvajućem delu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu „šef stručne službe I“ u Službi servisa i postprodajnih delatnosti. Na osnovu aneksa broj ../2000 ugovor o radu, tužilac je imao dodatna zaduženja i odgovornosti i pravo na fiksni bonus za obavljanje poslova regionalne koordinacije postprodajnih delatnosti na tržištu regije Istočna Evropa 2, dok je na osnovu aneksa broj ../2020 ugovor o radu imao dodatna zaduženja i odgovornosti i pravo na fiksni bonus za obavljanje poslova direktora servisa za Istočnu Evropu. Tuženi je tužiocu 16.11.2021. godine uputio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u kom je navedeno da se tužilac upozorava da su se, u skladu sa odredbom člana 179. stav 2. tačka 1, 2. i 5. Zakona o radu, stekli uslovi da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu zaključen 18.07.2016. godine (prečišćen tekst), sa svim pripadajućim aneksima, jer postoje opravdani razlozi koji se odnose na povredu radne obaveze. U obrazloženju upozorenja je navedeno da je tužilac kod poslodavca radno angažovan na poslovima koji podrazumevaju rukovođenje službom servisa i postprodajnih aktivnosti i da je delokrug poslova direktora servisa i postprodajnih delatnosti utvrđen Pravilnikom o sistematizaciji i organizaciji poslova, ugovorom o radu i drugim opštim aktima donetim od strane poslodavca, kao i internim pravilima tuženog. Dalje je navedeno, da je tužilac postupao suprotno obavezama utvrđenim ugovorom o radu, Pravilnikom o radu i drugim opštim aktima kod poslodavca, da se njegovo nesavesno i nemarno izvršavanje obaveza ogleda u tome da je propustio da organizacijuje, planira i nadzire rad celokupne servisne mreže, na koji način je u više navrata, na otpad isporučivao robu koja ne odgovara specifikacijama robe koja je najavljena za otpad, da je nesavesnim izvršavanjem radnih obaveza odobravao isporuku aparata za otpad i pored činjenice da su serviseri, koji su vršili neposredni pregled aparata, kontatovali da postoji mogućnost popravke navedenih aparata, da je nesavesnim izvršavanjem radnih obaveza odobravao isporuku aparata za otpad i pored činjenice da u odnosu na konkretni aparat postojao zamenski deo na stanju, te da takav aparat, u skladu sa internim pravilima grupe nikako nije mogao biti kvalifikovan kao nepopravljiv i upućen na uništavanje. Poslodavac je nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza od strane tužioca utvrdio prilikom interne kontrole kada je ustanovljeno da je tužilac propustio da nadzire rad celokupne servisne mreže, usled čega su u oktobru mesecu isporučeni aparati koji uopšte ne odgovaraju specifikacijama aparata najavljenih za otpad. Dalje je navedeno da je tužilac, prilikom interne kontrole, dopremao aparate koji su predati na otpad Kemiku 07.10.2021. godine i 12.10.2021. godine, a utvrđeno je da najveći broj rashladnih uređaja koji se doprema do servisera “Elektrouniverzal” nije marke Hisense/BB, već su aparati drugih proizvođača ili su do te mere uništeni da se ime proizvođača i ne vidi, ali s obzirom da na stanje aparata i fizičke karakteristike aparata opravdano se može zaključiti da nisu u pitanju aparati proizvedeni od strane „BB“. Utvrđeno je da određeni broj aparata pripada „BB“ aparatima, ali su u pitanju modeli koji su stariji od 5 godina i koji bi po ugovoru privredno društvo „Kemiko“ d.o.o. uopšte ne treba da preuzima, a i pored toga što nisu isporučeni aparati Hisense/BB na istim su zalepljeni zapisnici (izveštaji o aparatu) u kojima su konstatovane karakteristike i serijski brojevi „BB“ aparata, a koje zapisnike je odobrio tužilac. Na određenim izveštajima o popravci aparata konstatovano je da se aparati mogu popraviti, ali je tužilac, uprkos navedenim zaključcima ovlašćenih servisera, odobrio da navedeni aparati budu poslati na otpad. Takođe je tužilac nemarno izvršavao radne obaveze s obzirom da nije kontrolisao primenu uslova iz ugovora koje je tuženi zaključio sa eksternim saradnicima, a što je bio u obavezi da čini, jer je ugovorom o prevozu robe zaključenim sa „Elektrouniverzalom” u članu 2 propisano da je servise u obavezi da izvrši prevoz rezervnih delova i aparata iz servisnih centara do ogranka „BB“ servis u Novom Sadu. Internom kontrom je utvrđeno da se odredbe ugovora ne poštuju i da se aparati iz servisnih centara ne dovoze u prostorije „BB“ servisa u Novom Sadu, već da se navedeni uređaji prevoze do skladišta, koje kontroliše „Elektrouniverzal”. Zatim je navedeno da je tužilac prekoračio granice svojih ovlašćenja na način da je odobrio i organizovao isporuku nepopravljenih aparata za mesec septembar za otpad i pored toga što je njegov nadređeni i ovlašćeno lice od strane Hisense grupe, VV odobrio da potvrdi optis aprata za mesec septembar u programu K2 usled nedostatka specifikacije aparata koji su predloženi za otpad. Tužilac je prekoračio granice svojih ovlašćenja na način da je popravljive aparate prodao trećim licima po svom izboru, bez obzira na činjenicu što nije ovlašćen za prodaju. Upozorenje takođe sadrži obrazloženje da Služba servisa i postprodajnih aktivnosti, čiji je tužilac rukovodilac, uopšte nije ovlašćena za prodaju popravljenih aparata, već je prodaja popravljenih aparata u nadležnosti Službe prodaje „BB“ d.o.o. Beograd. Dalje je navedeno da je tužilac učinio povredu radne obaveze utvrđenu Pravilnikom GOP3-025 koji je obavezujući za sve članove grupe, a koja povreda radne obaveze se ogleda u činjenici da je bez postojanja nezavisne komisije imenovane od strane direktora društva, organizovao kontrolisanje da li određeni aparat, koji je reklamiran od strane potrošača, može da bude popravljen i treba da bude popravljen i uključen u B zalihe (prodaja uz obezvređivanje) ili ne može da bude popravljen i mora da bude rastavljen na rezervne delove i poslat na otpad. Takođe, tužilac je učinio povredu radne obaveze utvrđenu Pravilnikom GOP3-025 kojim je propisana obaveza formiranja tročlane komisije koja bi utvrđivala stepen obezvređenosti aparata na osnovu nivoa oštećenja u skladu sa Pravilnikom, a tužilac je suprotno pravilima definisanim u opštim aktima odobravao obezvređivanje popravljenih aparata, bez utvrđivanja nivoa mogućnosti popravke, na maksimalan iznos obezvređenosti od 50-60%, na koji način je direktno naneta imovinska šteta poslodavcu. Dalje se navodi da je tužilac učinio povrede radne obaveze definisane u Pravilniku o radu u članu 31. tačka 3. pod tačkama 7, 9, 10, 12. i 13. na način opisan u prethodnom delu obrazloženja, te da je na osnovu iznetog tuženi utvrdio da je tužilac učinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačke 1, 2. i 5. Zakona o radu i povrede člana 31. tačka 3. Pravilnika o radu, i da su se stekli uslovi za davanje otkaza ugovora o radu tužiocu, kome je ostavljen rok od 8 dana radnih dana da se izjasni na navode iz upozorenja. Istog dana 16.11.2021. godine, tuženi je doneo rešenje kojim je tužilac privremeno udaljen sa rada pre isteka roka iz člana 180. Zakona o radu, a u obrazloženju rešenja navedeno je da je tužilac, povredom radnih obaveza utvrđenih Zakonom o radu, Pravilnikom o sistematizaciji, ugovorom o radu, internim aktima društva, ugrozio imovinu veće vrednosti poslodavca, da nesavesno i nemarno izvršavanje obaveza tužioca se ogleda u tome da je propustio da organizuje, planira i nadzire rad celokupne servisne mreže na koji način je, u više navrata, na otpad isporučena roba koja ne odgovara specifikacijama robe koja je najavljena za otpad, da je nesavesnim izvršavanjem radnih obaveza tužilac odobravao isporuku aparata za otpad i pored činjenice da su serviseri koji su vršili neposredni pregled aprata konstatovali da postoji mogućnost popravke navedenih aparata, da je nesavesnim izvršavanjem radnih obaveza odobravao isporuku aparata za otpad i pored činjenice da u odnosu na konkretni aparat postojao zamenski deo na stanju, te da takav aparat, u skladu sa internim pravilima grupe nikako nije mogao biti kvalifikovan kao nepopravljiv i upućen na uništavanje, a da je poslodavac nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza od strane tužioca utvrdio prilikom interne kontrole kada je ustanovljeno da je tužilac propustio da nadzire rad celokupne servisne mreže usled čega u oktobru mesecu isporučeni aparati koji uopšte ne odgovaraju specifikacijama aparata najavljenim za otpad, da je tužilac učinio povredu radne obaveze utvrđenu Pravilnikom GOP3-025 koji je obavezujući za sve članove grupe, a koja povreda radne obaveze se ogleda u činjenici da je, bez postojanja nezavisne komisije imenovane od strane direktora društva, tužilac organizovao kontrolisanje da li su određeni aparati koji su reklamirani od strane potrošača, mogli da budu popravljeni i trebalo da budu popravljeni i uključeni u B zalihe (prodaja uz obvređivanje) ili ne mogu da budu popravljeni i moraju da budu rastavljeni na rezervne delove i poslati na otpad, da je tužilac učinio povredu radne obaveze utvrđenu Pravilnikom GOP3-025, kojim je propisana obaveza formiranja tročlane komisije koja bi utvrđivala stepen obezvređenosti aparata na osnovu nivoa oštećenja u skladu sa Pravilnikom, da tužilac je suprotno pravilima definisanim u opštim aktima odobravao obezvređivanje popravljenih aparata, bez utvrđivanja nivoa mogućnosti popravke na maksimalan iznos obezvređenosti od 50- 60%, na koji način je direktno naneta imovinska šteta poslodavcu, da je tužilac učinio povrede radnih obaveza definisane u Pravilniku, a da je priroda povrede učinjena od strane tužioca takva da on ne može da nastavi rad kod poslodavca pre isteka roka iz člana 180 Zakona o radu i da je poslodavac 16.11.2021. godine doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, a kako je ponašanje tužioca takvo da ne može da nastavi sa radom do konačne odluke o njegovom radno-pravnom statusu, poslodavac je doneo odluku kao u dispozitivu. Tužilac se 23.11.2021. godine izjasnio na upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 16.11.2021. godine, u kom je naveo da smatra da su razlozi za postojanje otkaza ugovora o radu u upozorenju netačni, neutemeljeni i paušalni, bez prethodno utvrđenog činjeničnog stanja po svim navedenim stavkama, nedovoljnog tehničko poznavanje rada i procesa rada unutar službe servisa, da za sve navedene stavke u upozorenju postoji jasno, transparentno, svima u sistemu vidljivo, obrazloženje ili se ono nalazi u odredbama ugovora poslovnih partnera sa kojima postoje zaključeni ugovori i da, suprotno navodima iz upozorenja nije davao saglasnost za isporuku aparata na otpad pre prethodno dobijene saglasnosti ili kontrolom utvrđene opravdanosti nepopravljivanje zamene, gde takođe nije mogao da utiče na iformacije dobijene iz druge službe koja je dala informaciju o nedobavljivosti rezervnog dela što je bio osnov za konačnu odluku. Zbog toga smatra da se u konkretnom slučaju ne radi o njegovim propustima, a da su tvrdnje iznete u upozorenju bez ikakvog osnova i predstavljaju grubu i smišljenu diskvalifikaciju rada službe servisa koja godinama unazad ostvaruje izuzetno dobre poslovne rezultate i komercijalne efekte. Pobijanim rešenjem broj ../2021 od 09.12.2021. godine tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu sa svim pripadajućim aneksima, iz razoga što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, nesavesno i nemarno izvršavanje radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i člana 31. tačka 3. Pravilnika o radu, odnosno člana 15. tačka 1. ugovora o radu; zloupotrebio položaj i prekoračio ovlašćenja iz člana 179. stav 2. Zakona o radu, kao i člana 31. tačka 3.10 Pravilnika o radu, odnosno iz člana 15. tačka 1.10 ugovora o radu; i da je propustio da poslodavca obavesti o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom, odnosno o svakoj vrsti potencijalne opasnosti za nastanak materijalne štete, pribavljanje materijalne koristi za sebe ili drugo lice od poslovnog partnera, pričinjavanje materijalne štete poslodavce u iznosu većem od 10% prosečne osnovne zarade kod poslodavca isplaćene u mesecu koji prethodi mesecu u kom je nastao, odnosno završio se štetni događaj, nemaran odnos i neodgovorno i necelishodno korišćenje sredstava rada poverene robe, dokumentacije i slično, propustio da kontroliše primenu uslova iz ugovora zaključenim sa serviserima (tačka 1), da radni odnos prestaje danom konačnosti rešenja, odnosno danom njegovog dostavljanja shodno članu 185. stav 5. Zakona o radu (tačka 2), da je poslodavac dužan da tužiocu isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koje zaposleni ostvario kod poslodavca koje mu nisu isplaćene do dana prestanka radnog odnosa, a najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je zaposlenom prestao radni odnos (tačka 3) i da će tužiocu, kome je prestao radni odnos, poslodavac isplatiti naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je zaposlenom prestao radni odnos. U obrazloženju rešenja navedeno je da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog ugovorom o radu od 04.05.2004. godine, koji je u više navrata menja aneksima ugovora o radu i da je raspoređen na radno mesto „šef stručne službe I“ u Službi servisa i postprodajnih delatnosti, te da je na osnovu aneksa ugovora o radu broj ../2000 koji se primenjuje od 01.07.2020. godine imao dodatna zaduženja i odgovornosti i pravo na fiksni bonus za obavljanje poslova regionalne koordinacije postprodajnih delatnosti na tržištu regije Istočne Evrope 2, a aneksom ugovora o radu broj ../2020 koji se primenjuje od 01.04.2021. godine tužilac je imao dodatna zaduženja i odgovornosti i pravo na fiksni bonus za obavljanje poslova direktora servisa za Istočnu Evropu, pri čemu su delokrug poslova, obaveza i odgovornosti tužiocu utvrđeni Pravilnikom o sistematizaciji i organizaciji poslova, ugovorom o radu sa pripadajućim aneksima i drugim opštim aktima donetim od strane poslodavca, kao i internim pravilima „BB Grupe“. U obrazloženju je dalje navedeno da je tuženi 16.11.2021. godine, nakon uočenih brojnih nepravilnosti u funkcionisanju servisnih operacija i servisera uručio tužiocu, kao rukovodiocu ove organizacione jedinice, upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, u kome je detaljno opisao povrede radnih obaveza koje je tužilac učinio svojom krivicom, a da je tužilac 25.11.2021. godine dostavio tuženom odgovor na upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, te da je radi potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja u vezi sa okolnostima koje ukazuju na povredu radnih obaveza, pre donošenja konačne odluke, tuženi 06.12.2021. godine pozvao tužioca na dodatni razgovor, da su razmatrani svi navodi koje je tužilac izneo u svom odgovoru na upozorenje, ali je tuženi zaključio da je tužilac postupao suprotno obavezama utvrđenim ugovorom o radu i pripadajućim aneksima, Pravilnikom o radu i drugim opštim aktima kod poslodavca, zbog čega je doneo odluku kao u dispozitivu rešenja. Dalje obrazloženje pobijane odluke sadrži iste navode koje sadrži i upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog 13.12.2021. godine kada je odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja, a tuženi mu je isplatio naknadu zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada u visini od 1/3 osnovne zarade. Visina izgubljene zarade koju bi tužilac ostvario da je radio u periodu od 16.11.2021. godine, kada je doneto rešenje o privremenom udaljenju sa rada do 13.12.2021. godine kada je tužilac odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja isplaćena mu je naknada zarade zbog privremenog udaljenja sa rada obračunata je na osnovu visine osnovne zarade koju je tužilac ostvarivao na radu kod tuženog i utvrđeno je veštačenjem.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su poništili pobijane odluke tuženog i obavezali ga da tužioca vrati na rad, kao i da mu naknadi štetu primenom odredbe člana 179. stav 2, 180. i 191. Zakona o radu. Po mišljenju nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju, upozorenje zaposlenom na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu od 16.11.2021. godine i rešenje o otkazu ugovora o radu od 09.12.2021. godine, ne sadrže detaljne podatke o tome kada, gde i na koji način je tužilac učinio povrede radnih obaveza, jer iz sadržine navedenih akata se ne mogu identifikovati povrede radnih obaveza koje su na uopšten način nabrojane, bez konkretizacije otkaznog razloga, čime je tužiocu, kao zaposlenom, uskraćena mogućnost da pruži adekvatnu odbranu od iznetih navoda, što postupak koji je prethodio donošenju rešenja čini nezakonitim.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1); ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja (tačka 2) i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 5).

Na osnovu člana 180. istog Zakona, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav 1); u upozorenju iz stava 1. ovog člana zakona, poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2); upozorenje se dostavlja zaposlen na način propisan za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora u radu iz člana 185. ovog Zakona (stav 3).

Odredbom člana 185. stav 1. Zakona o radu, propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pisanom obliku, i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Posledica nezakonitog otkaza propisana je odredbom člana 191. Zakona o radu, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1); naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2); naknada štete iz stava 1. ovog člana isplaćuje se zaposlenom u visini izgubljene zarade, koja je umanjena za iznos poreza i doprinosa koji se obračunavaju po osnovu zarade u skladu sa zakonom (stav 3). Ako se ne utvrdi odgovornost zaposlenog za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline iz člana 179. st. 2. i 3. Zakona o radu na osnovu odredbe člana 169. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zaposlenom za vreme privremenog udaljenja sa rada, u smislu čl. 165. i 166. ovog zakona, pripada razlika između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. ovog zakona i punog iznosa osnovne zarade.

Konvencija međunarodne organizacije rada broj 158, o prestanku radnog osnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ“- međunarodni ugovori, br. 4/84, 7/91) u članu 7. predviđa da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. Ovom odredbom je zaštićeno pravo radnika na odbranu od otkaznog razloga i zbog toga je, članom 180. Zakona o radu, propisana dužnost poslodavca da, pre otkaza ugovora o radu, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Stoga u upozorenju, kojim otpočinje procedura davanja otkaza za povredu koja je bila povod za otkaz, poslodavac je dužan da navedene osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su stekli uslovi za otkaz, konkretizujući vreme, mesto i način izvršenja povreda radne obaveze. Upozorenje ne može biti uopšteno a mora da postoji identitet između u upozorenju navedenog činjeničnog opisa radnje koja predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu i njenog sadržaja navedenog u rešenju o otkazu ugovora o radu.

U konkretnom slučaju, pobijano rešenje sadrži nabrojane radne dužnosti koje je tužilac bio u obavezi da izvrši kao „šef stručne službe I“ u Službi servisa i postprodajnih delatnosti za koje poslodavac nalazi da ih tužilac nije izvršavao, propuštanjem da ih preduzme odnosno nepravilnim postupanjem, ali bez podataka i činjenica u pogledu mesta, vremena i načina povreda radne dužnosti na osnovu kojih bi se identifikovala svaka pojedinačna povreda radne obaveze, kao osnovni element odluke o prestanku radnog odnosa. Izostankom identifikacije povreda radnih obaveza koje su tužiocu, pobijanim odlukama, stavljene na teret, tužiocu je, kao zaposlenom, uskraćeno pravo na odbranu. Da bi otkaz ugovora o radu zbog razloga navedenih u članu 179. st. 2. i 3. Zakona o radu, bio zakonit, tuženi je, kao poslodavac bio dužan da navede činjenice iz koji je izveo zaključak da je ostvaren predmetni otkazni razlog, što je, u konkretnom slučaju, izostalo. Posledica nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa je dužnost tuženog da tužioca vrati na rad i da mu naknadi štetu. Zbog toga tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, ponavljajući navode isticane u žalbi koji su bili predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda pri donošenju pobijane odluke.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić