Presudom Apelacionog suda Nišu Gž1 1244/19 od 22.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P1 915/18 od 29.01.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 87/18), pa je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u stalnom radnom odnosu kod tužene, kao nastavnik ..., privremeno raspoređen na radno mesto ... u učeničkoj zadruzi ''...'' tužene škole. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Vranju P1 807/06 od 28.02.2007. godine, poništeno je rešenje direktora OŠ ''Predrag Devedžić'' iz Vranjske Banje br. 19 od 16.01.2003. godine, kojim je tužilac raspoređen na radno mesto ... u školi u učeničkoj zadruzi ''...'', kao nezakonito. Na zahtev tužioca tužena je donela rešenje br. 572 od 03.10.2005. godine, kojim mu je utvrdila godišnji odmor za 2005. godinu u trajanju od 25 dana, tako da prvi deo, u trajanju od 14 radnih dana, tužilac koristi od 01.10.2005. godine do 20.10.2005. godine. Tužilac je iskoristio prvi deo godišnjeg odmora, u skladu sa ovim rešenjem. Dana 19.10.2005. godine, dok je tužilac bio na godišnjem odmoru, tuženi je doneo rešenje br. 631 kojim je odlučio da tužilac ostaje neraspoređen od 21.10.2005. godine, i da će svoja prava i obaveze, kao zaposleni za čijim radom je prestala potreba, ostvarivati u skladu sa zakonom i posebnim rešenjem direktora, te da će poslodavac, sa tim danom, zaključiti radni staž tužiocu i odjaviti ga kod nadležnog zavoda, radi prijavljivanja na tržište rada. Nakon toga, direktor tuženog je, rešenjem br. 769 od 30.11.2005. godine, stavio van snage rešenje br. 631 od 19.10.2005. godine i tužioca uputio na socijalni program za raskid radnog odnosa, po Zaključku Vlade Republike Srbije 05 br. 21- 6578/2005 od 20.10.2000. godine, na osnovu opcije za koju se zaposleni opredeli. Rešenjem br. 813 od 29.12.2005. godine, tužena je utvrdila da je tužilac ostao neraspoređen počev od 01.01.2006. godine, a rešenjem br. 814 od 29.12.2005. godine, direktor tužene je odlučio da se tužiocu isplati otpremnina u iznosu od 212.068,80 dinara, te da istom prestaje radni odnos kod tužene zaključno sa 31.12.2005. godine. Zaposleni ostvaruje novčanu naknadu u skladu sa propisima o zapošljavanju i ne može, u narednih 10 godina, zasnovati radni odnos kod direktnih i indirektnih korisnika budžetskih sredstava, na svim nivoima vlasti. Tužena je na tekući račun tužioca uplatila dana 12.01.2006. godine iznos od 176.724,00 dinara, dana 19.01.2006. godine iznos od 35.345,00 dinara, a dana 31.01.2006. godine iznos od 18.693,00 dinara, na ime otpremnine. Tužilac nije tražio da bude obuhvaćen socijalnim programom, jer je bolestan čovek, a za lečenje mu je potrebno zdravstveno osiguranje. Blagovremeno je tražio poništaj svih spornih rešenja, na koje je, takođe, blagovremeno izjavljivao prigovore, o kojima tužena nije odlučivala donošenjem drugostepenih odluka.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili kao nezakonita predmetna rešenja tužene, naložili joj da tužioca vrati na rad na radno mesto ... ili drugo radno mesto prema stepenu njegove stručne spreme i tuženu obavezali da tužiocu isplati, sa kamatom, sve zaostale zarade, počev od 31.12.2005. godine, kao dana nezakonitog prestanka radnog odnosa pa do 20.11.2017. godine i da mu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na dosuđene iznose zarada za gore navedeni period, imajući u vidu da tužena nije dokazala da je tužilac podneo zahtev kojim je tražio da bude proglašen tehnološkim viškom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluke nižestepenih sudova zasnovane su na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Vlada Republike Srbije je, dana 20.10.2005. godine, donela Zaključak, kojim je zaduženo Ministarstvo prosvete da pripremi akcioni plan za rešavanje viška zaposlenih, u cilju sprovođenja racionalizacije u oblasti obrazovanja, tako da aktivnosti započinju odmah javnim pozivom zaposlenima u obrazovanju, da se izjasne o prihvatanju prestanka radnog odnosa, uz isplatu odgovorajuće otpremnine, koja je po izboru zaposlenog najpovoljnija za njega, uz navođenje tri opcije. Tužena nije dokazala da je takav poziv uputila zaposlenima, niti da se tužilac izjasnio o prihvatanju prestanka radnog odnosa, uz isplatu odgovarajuće otpremnine.

Odredbom člana 133. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (''Službeni glasnik RS'' br. 62/03), propisano je da na rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, zaposleni ima pravo na prigovor organu upravljanja u roku od 8 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno rešenja. Stavom 2. te odredbe Zakona, propisano je da je organ upravljanja dužan da odluči o prigovoru, u roku od 15 dana, a stavom 3., da, ako nadležni organ ne odluči o prigovoru u utvrđenom roku, ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može da se obrati nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa, propisane su u odredbi člana 191. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05), tako što, u smislu stava 1.te odredbe Zakona, ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Navodima revizije tuženog osporava se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a to nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, shodno odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, bez uticaja na odlučivanje su navodi revizije tužene o tome da je tužilac tužbu sudu za poništaj predmetnih rešenja podneo neblagovremeno, pošto su nižestepeni sudovi, suprotno tim navodima revizije, izvedenim dokazima utvrdili da je tužilac blagovremeno tražio poništaj svih spornih rešenja. Tužena u reviziji takođe ukazuje da je trebalo da tužilac traži poništaj odluka Školskog odbora, čije su odluke konačne. Međutim, u konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac ulagao prigovore protiv svih rešenja tužene, o kojima Školski odbor nije odlučivao, zbog čega se tužilac tužbom obratio nadležnom sudu, na način propisan odredbom člana 133. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, gore citiranom. Bez uticaja na odlučivanje su navodi revizije tuženog o tome da je diskutabilno pitanje reintegracije zaposlenog u radni odnos, jer tužilac nema položen državni ispit. Ovo zbog toga što je reintegracija zaposlenog zakonska posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa, shodno odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić