U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 28.03.2017. godine parnične stranke su zaključile Ugovor o radu broj ..., radi obavljanja poslova „...“ u Službi ..., na određeno vreme u trajanju od 6 meseci. Aneksom I Ugovora o radu broj .../... od 01.09.2017. godine izmenjen je navedeni ugovor o radu u pogledu opisa posla navedenog radnog mesta i uslova rada. Aneksom II Ugovora o radu broj .../... od 29.09.2017. godine izmenjen je član 3. ugovora o radu tako što su izbrisani broj i reč „6 meseci“, a upisani broj i reč „12 meseci“. Aneksom III Ugovora o radu broj .../... od 14.03.2018. godine izmenjen je član 3. ugovora tako što su izbrisani broj i reč „12 meseci“, a upisani broj i reč „24 meseca“. Aneksom IV Ugovora o radu broj .../... od 25.03.2019. godine izmenjen je član 2. ugovora o radu tako da glasi: „Zaposleni je dužan da u toku realizacije druge, odnosno treće faze projekta, u skladu sa opisom posla koji obavlja, pruža pomoć izvođaču radova i da mu da sve potrebne informacije ukoliko je to neophodno za blagovremeno i kvalitetno izvršavanje radova“. Takođe je izmenjen i član 3. ugovora o radu tako što su izbrisani reč i broj „od 24 meseca“, a iza reči ''godine'' dodate su reči „do okončanja realizacije projekta (dogradnja kapaciteta linije vode za kapacitet do 126000ES) ili prestanka potrebe za radom zaposlenog na opisanom projektu“. Tužilac na istim poslovima bez prekida radi i u vreme zaključenja glavne rasprave. Glavni projekat postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda Šabac sačinjen je 2013. godine i sastavni je deo rešenja o građevinskoj dozvoli Ministarstva građevinarstva saobraćaja i infrastrukture od 20.10.2014. godine, kojim je investitoru – Gradu Šapcu odobreno izvođenje radova na izgradnji centralnog postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda Grada Šapca, u smislu člana 136. stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji. Tuženi je prema spisku zaposlenih na neodređno vreme od 27.03.2017. godine imao u radnom odnosu 142 zaposlena, a prema spisku zaposlenih na određeno vreme na isti dan, imao je 15 zaposlenih. Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 16.11.2016. godine, utvrđene su organizacione celine i to: Tehnički sektor, Sektor za finansijske, opšte i pravne poslove, Sektor odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda i Služba kontrole kvaliteta voda. U Sektoru odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda, u Službi održavanja otpadnih voda, sistematizovana su radna mesta: šef službe, poslovođa, mašinista fekalnih stanica, električar crpnih stanica, vozač cisterni, šef kanalizatora, kanalizatori, pomoćni radnici, a u Službi prečišćavanja otpadnih voda: šef službe, inženjer postrojenja, inženjer građevine i vozač. Odlukom o izmeni navedenog pravilnika od 10.03.2017. godine, u Sektoru odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda sistematizovano je sedam novih radnih mesta, pored ostalih i radno mesto „....“, za koje su predviđeni četvrti stepen stručne spreme i četiri izvršioca. Tuženi je tokom 2018. godine, 2019. godine i 2020. godine, popunjavao obrasce za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava sa zahtevima upućenim nadležnom organu radi prijema u radni odnos zaposlenih, odnosno popunjavanja upražnjenih radnih mesta i te obrasce predavao Gradskoj upravi Grada Šapca – Odeljenju za društvene delatnosti.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev s obrazloženjem da je tužilac kod tuženog obavljao poslove na radnom mestu koje je bilo sistematizovano Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta pre zasnivanja ugovora o radu na određeno vreme, koji nije bio vezan za projekat, njegove faze, ni trajanje, kao ni aneksi tog ugovora, te kako su dve godine tužiočevog rada kod tuženog od početka obavljanja istovrsnih poslova istekle 27.03.2019. godine i nakon tog datuma je nastavio rad i obavljao iste poslove po Aneksu IV Ugovora o radu, to je u smislu člana 37. stav 6. Zakona o radu nastupila pretpostavka da je radni odnos tužioca zasnovan na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme. Prilikom donošenja odluke nižestepeni sudovi su imali u vidu činjenicu da je tuženi korisnik javnih sredstava i da je prema Zakonu o budžetskom sistemu do 31.12.2020. godine postojala zabrana novog zapošljavanja, ali kako je tužilac tužbom tražio da se utvrdi da je radni odnos na neodređeno vreme zasnovao počev od 21.03.2022. godine, to odredbe ovog zakona nisu bile od uticaja na donošenje odluke, jer zabrana zapošljavanja više nije bila na snazi. U delu kojim je tužilac tražio da mu se priznaju sva prava kao radniku na neodređeno vreme, tužba je odbačena kao nepotpuna, u smislu člana 98. stav 3, 192. stav 1. i 101. stav 5. u vezi sa članom 294. stav 1. tačka 7. ZPP, jer ne sadrži jasno opredeljen tužbeni zahtev u pogledu prava koje tužiocu treba priznati, kao radniku.

Članom 24. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...95/18), propisano je da radni odnos može da se zasnuje sa licem koje ima najmanje 15 godina života i ispunjava druge uslove za rad na određenim poslovima, utvrđenim zakonom, odnosno Pravilnikom o organizaciji sistematizaciji poslova. Pravilnikom se utvrđuju organizacioni delovi kod poslodavca, naziv i opis poslova, vrsta i stepen zahtevane stručne spreme, odnosno obrazovanje i drugi posebni uslovi za rad na tim poslovima, a može da se utvrdi i broj izvršilaca (stav 1. i 2.). Članom 31. istog zakona, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na neodređeno ili određeno vreme. Članom 37. ZOR, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba (stav 1). Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva na period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Prekid kraći od 30 dana ne smatra se prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Članom 27e. stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, broj 54/09...72/19), propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Stavom 35. tog člana, propisano je da izuzetno od stava 34. tog člana, radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade RS, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva.

U konkretnom slučaju, tužilac je bez prekida obavljao iste poslove počev od 28.03.2017. godine, pa i u vreme zaključenja glavne rasprave 24.10.2022. godine, dakle duže od 5 godina, i to poslove koji su tokom celog perioda njegovog rada kod tuženog bili sistematizovani Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tužene pod nazivom „operater na SCADA“ u Službi prečišćavanja otpadnih voda, što znači da se ne radi o poslovima čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima. Pravnu prirodu ugovora ne određuje njegov naziv već suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan. Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužena, zaključenjem Aneksa IV ugovora o radu, pokušala da radni odnos tužioca predstavi kao rad privremenog karaktera, do okončanja realizacije projekta ili prestanka potrebe za radom zaposlenog na projektu, a u suštini tužilac nije imao prekida u radu u obavljanju poslova kod tužene, koji su trajni, kontinuirani i predviđeni Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta kod tužene. Sve navedeno upućuje da je zaključivanjem aneksa ugovora o radu na određeno vreme sa tužiocem, tužena zloupotrebila pravo iz odredbe člana 37. Zakona o radu, a zloupotreba prava je zabranjena na osnovu odredbe člana 13. Zakona o obligacionim odnosima. Sud ne može da pruži pravnu zaštitu u vršenju prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog kog je ono zakonom ustanovljeno.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbe Zakona o radu, umesto Zakona o budžetskom sistemu, kao lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kod pravilnog zaključka da je u skladu sa članom 27e. stav 34. Zakona o budžetskom sistemu zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, bila na snazi do 31.12.2020. godine, a tužilac je tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da je radni odnos zasnovan na određeno vreme kod tuženog postao radni odnos na neodređeno vreme počev od 21.03.2022. godine, dakle u vreme kada zabrana zapošljavanja više nije bila na snazi. S obzirom na to, ispunjeni su uslovi za preobražaj radnog odnosa tužioca u konkretnom slučaju.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković