.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 4239/2019
22.01.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, dr Ilije Zindovića, Branislava Bosiljkovića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Jasika, advokat iz ..., protiv tuženih „BB“ AD ..., čiji je punomoćnik Ljiljana Popadić, advokat iz ... i AD „VV“, ..., radi naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1135/19 od 19.06.2019. godine, u sednici održanoj 22.01.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1135/19 od 19.06.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1135/19 od 19.06.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 88/17 od 27.12.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 88/17 od 27.12.2018. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu da tužiocu za period od februara 2014. godine zaključno sa januarom 2017. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regres solidarno plate pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom „BB“ AD ... naknadi troškove parničnog postupka od 8.550,00 dinara. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tuženog AD „VV“, ... za naknadu troškova parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1135/19 od 19.06.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u stavovima prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.
Tuženi „BB“ AD ..., podneo je odgovor na reviziju tužioca.
Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.
Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Kragujevcu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radio na ... od 1996. godine, ugovor o radu zaključio je sa tuženim „AA“ AD ... 05.02.2003. godine, a u utuženom periodu je obavljao poslove ... u OC za SP .... Nakon zaključenog ugovora o radu, zaključio je više aneksa ugvora o radu, a poslednji aneks ugovora o radu (i to pre statusnih promena i zaključenog aneksa iz avgusta 2015. godine), zaključen je sa tuženim „BB“ a.d. .... Počev od 01.09.2015. godine pa nadalje tužilac nije u radnom odnosu kod „BB“ a.d. .... Aneksima ugovora o radu kod tuženog AD „VV“ tužilac je raspoređen da obavlja poslove skretničara u OC za SP .... Zaključenjem Aneksa ugovora o radu broj ... od 28.08.2015. godine, tužilac je počeo da radi kod tuženog AD „VV“, ... od 01.09.2015. godine, a zaključenim aneksima ugovora o radu kod tuženog raspoređen je da obavlja poslove ... u OC za ZOP ... .
Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine izvršene su statusne promene kod tuženog „BB“ AD, izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i AD „VV“. Nakon izvršenih statusnih promena kod pravnog prethodnika tuženih, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilac je zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim AD „VV“. Prema zaključenom ugovoru o radu sa aneksima, zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženih, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu tuženi u listama sa obračunima zarada tužiocu nisu iskazivali novčani iznos spornih naknada. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu troškova za ishranu u toku rada i naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od februara 2014. godine zaključno sa januarom 2017. godine, navodeći da mu u spornom periodu tuženi ove naknade nisu isplaćivali.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.
Odredbom člana 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05, 61/05, 54/09 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.
Aneksom Kolektivnog ugovora AD „BB“ („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za JP „BB“ AD („Sl. glasnik RS br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije izvršena konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora, jer se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regres, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pri tom visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.
Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.
Predsednik veća – sudija
Vesna Popović, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
