Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanjem na pogrešnu primenu člana 8. ZPP-a, u suštini se osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije revizijski razlog u smislu člana 407. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog i obavljao poslove ... na terenu. Rešenjem tuženog od 28.12.2013. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze koja se sastoji u neizvršavanju, neblagovremenom, nesavesnom i neurednom izvršavanju poslova i radnih zadataka i protivpravnog pribavljanja sebi ili drugome materijalne koristi, predviđene odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu i člana 14. stav 1. tač. 3. i 23. ugovora o radu. Naime, obaveza tužioca je bila da nakon prijema uplate od korisnika električne energije primljeni novac preda na blagajnu istog dana kada je račun naplaćen ili najkasnije sutradan, odnosno nakon sravnjenja sa dnevnikom uplata koji je vodio. Međutim, tužilac uplate od kraja novembra 2013. godine, nije blagovremeno predao na blagajnu, već sa zakašnjenjem i to dana 06.12.2013. godine, uz dostavljanje priznanica bez datuma uplata i 11 opštih uplatnica bez datuma kada su naplaćene, zbog čega tuženi nije mogao da utvrdi kog datuma je uplata izvršena, sve dok korisnici usluga prilikom reklamacija računa ne pokažu svoj primerak priznanice sa navedenim datumom uplate. Tužilac je u izjašnjenju od 12.12.2013. godine, potvrdio sve navode tuženog, a na učinjene povrede je upozoren 17.12.2013. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da iz izvedenih dokaza ne proizlazi da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, jer tuženi nije pružio dokaz o izričitoj obavezi tužioca da novac od naplaćenih računa predaje istog dana, pa je poništio navedeno rešenje o otkazu ugovora o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku, jer je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i to odredbi člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, ocenjujući da je tužilac svojim ponašanjem učinio povredu radne obaveze na način kako je to navedeno rešenjem o otkazu ugovora o radu, odnosno što nakon naplate računa od korisnika električne energije novac koji je primio nije predao na blagajnu istog dana ili sutradan, a na priznanice nije stavljao datum kada je uplata izvršena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i ocenio da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, te da je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret, odnosno da je neblagovremeno, nesavesno i neuredno izvršavao poverene poslove, a za svoj zaključak je dao jasne i potpune razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05,32/13), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Odredbom člana 14. tačka 3. ugovora o radu od 20.02.2007. godine, predviđeno je da tuženi tužiocu može da otkaže ugovor o radu zbog neizvršavanja, neblagovremenog, nesavesnog i nemarno izvršavanja poslova.

Suprotno navodima revizije, a imajući u vidu navedene odredbe Zakona o radu i ugovora o radu, ponašanje tužioca predstavlja povredu radne obaveze predviđene ugovorom o radu, kao neizvršavanje, neblagovremeno, nesavesno i neuredno izvršavanje poslova, jer je tužilac bio dužan da na vreme preda novac od naplate, što je bila ustaljena praksa kod tuženog, kao i da na priznanicama upiše datum izvršenih uplata, što on nije učinio.

Neosnovan je navod revizije da je pogrešno primenjeno materijalno pravo u smislu da na strani tužioca ne može postojati krivica za učinjenu povredu radne obaveze, jer se tužilac duže od 10 godina leči od alkoholizma i drugih pridruženih bolesti. Ovo iz razloga što iz nalaza i mišljenja veštaka nije utvrđeno da je tužilac u vreme kada je učinio povredu radne obaveze bio neuračunljiv, odnosno da je bio u stanju u kome nije mogao da shvati značaj svojih radnji i da upravlja svojim postupcima.

Kako je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu, to je pravilno odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

Iz napred navedenih razloga primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić