U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća, u parnici tužioca D.R. iz N.S., čiji je punomoćnik B.K.-B., advokat iz N.S., protiv tuženog B.R. iz V., čiji je punomoćnik M.K., advokat iz N.S., radi poništaja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1961/13 od 18.02.2014. godine, u sednici veća održanoj 03.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1961/13 od 18.02.2014. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 85/2013 od 12.03.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor litispendencije izjavljen od strane tuženog. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da mu je nezakonitim rešenjem koje je doneo tuženi bez broja od 30.06.2009. godine u svojstvu direktora L.-H. DOO V. prestao radni odnos kod L.-H. DOO V., da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u L-H. DOO V., kao i zbog nezakonitog postupanja u svojstvu likvidacionog upravnika L.-H. DOO V., isplati iznos od 18 zarada od po 35.000,00 dinara neto mesečno koje bi ostvario da je radio, odnosno ukupno 630.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.07.2010. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate, zakonsku zateznu kamatu zbog neblagovremene isplate naknade za mesec jun 2009. godine za period od 01.08.2009. do 03.12.2009. godine u iznosu od 595,02 dinara, na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od 17.02.2009. do 31.05.2009. godine iznos od 2.980,00 dinara mesečno ili ukupno 10.420,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate, na ime naknade troškova ishrane za vreme boravka na terenu iznos od po 12.000,00 dinara neto mesečno ili ukupno 36.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate i na ime dela zarade za prekovremeni rad za period od 17.02.2009. do 31.05.2009. godine iznos od po 5.000,00 dinara neto mesečno ili ukupno 15.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, te da mu naknadi troškove postupka. Odbijen je i eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da mu je nezakonitim rešenjem koje je doneo tuženi bez broja od 30.06.2009. godine u svojstvu direktora L.-H. DOO V., prestao radni odnos kod L.-H. DOO V., da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u L.-H. DOO V., kao i zbog nezakonitog postupanja u svojstvu likvidacionog upravnika L.-H. DOO V. isplati iznos od 18 zarada od po 35.000,00 dinara neto mesečno koje bi ostvario da je radio, odnosno ukupno 630.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.07.2010. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate, da se obaveže tuženi da mu na ime razlike između isplaćenih i pripadajućih zarada i naknade iz radnog odnosa i to po osnovu naknade troškova za vreme rada na terenu, uvećanja zarade po osnovu prekovremenog rada, sa pripadajućom kamatom isplati iznos od 96.389,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2012. godine do isplate, da mu na ime naknade troškova dolaska na rad i odlaska sa rada isplati iznos od 10.420,0 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, te da mu naknadi troškove postupka. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 171.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1961/13 od 18.02.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijen zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti rešenja o prestanku radnog odnosa, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je odgovorio na tužiočevu reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se primenjuju na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa L.-H. DOO (čiji je osnivač i zastupnik bio tuženi) zaključio ugovor o radu 17.02.2009. godine kojim je predviđeno da radi na radnom mestu pomoćnog limarskog radnika, kao i da njegova zarada iznosi 21.000,00 dinara. Ovim ugovorom je određeno da tužilac ima pravo na godišnji odmor, naknadu troškova za ishranu u toku rada, kao i pravo na naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Poslodavac, zastupan od tuženog, je 30.06.2009. godine na osnovu sporazuma sa tužiocem doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu. U ovom rešenju je navedeno da prava, obaveze i odgovornosti zaposleni kod poslodavca ostvaruje zaključno sa danom prestanka radnog odnosa, da će se zarada, naknade zarade i druga primanja koja zaposlenom nisu isplaćena sa danom prestanka radnog odnosa isplatiti najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Navedeno je i da je do sporazumnog prestanka radnog odnosa došlo na inicijativu poslodavca zato što zaposleni nije zadovoljio na radnom mestu, a da je tužilac prihvatio ponuđenu inicijativu. Tužioca je nakon povratka sa bolovanja pozvala sekretarica tuženog i u prostorijama poslodavca mu 15.07.2009. godine uručila rešenje o prestanku radnog odnosa, koje je tužilac pročitao i potpisao. Tužbu sudu radi poništaja ovog rešenja podneo je 29.07.2010. godine.

Rešenjem Agencije za privredne registre od 01.07.2009. godine registrovana je promena naziva i punog poslovnog imena u L.-H. DOO za proizvodnju, trgovinu i usluge V., u likvidaciji, a ovim rešenjem društvo je registrovalo i promenu obima ovlašćenja upisanog zastupnika B.R., te je obrisana funkcija direktor sa neograničenim ovlašćenjima u unutrašnjem i spoljnotrgovinskom prometu, a upisana funkcija likvidacioni upravnik sa neograničenim ovlašćenjima u unutrašnjem i spoljnotrgovinskom prometu. Dana 01.07.2009. godine na internet stranici Agencije za privredne registre objavljen je oglas za za likvidaciju, u kome je navedeno da se objavljuje Odluka o pokretanju postupka likvidacije privrednog subjekta L.-h. DOO za proizvodnju, trgovinu i usluge V., u likvidaciji. Rešenjem Agencije za privredne registre od 08.12.2009. godine registrovana je promena kojom je privredno društvo L.-h. DOO za proizvodnju, trgovinu i usluge V., u likvidaciji, obrisano iz registra privrednih subjekata.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su postupili nižestepeni sudovi kada su odbili tužbeni zahtev tužioca.

Prema članu 195. stav 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ...) protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Kako je tužiocu rešenje o prestanku radnog odnosa uručeno 15.07.2009. godine, a tužbu sudu je podneo 29.07.2010. godine, protekao je rok od 90 dana predviđen članom 195. stav 2. Zakona o radu za pokretanje spora pred sudom, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa. Prekluzija tužiočevog prava na pokretanje sudskog spora nastupila je i u odnosu na vreme prestanka pravnog subjektiviteta likvidiranog privrednog društva - njegovog poslodavca.

Osim toga, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tuženi kao fizičko lice nije pasivno legitimisan u ovom sporu za utvrđenje nezakonitosti i poništaj odluke o prestanku radnog odnosa, koji je donelo privredno društvo - njegov poslodavac, preko tuženog kao zakonskog zastupnika i ovlašćenog organa (pre pokretanja postupka likvidacije i pre nastupanja njenih posledica).

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju jer ova procesna radnja nije bila potrebna u revizijskom postupku, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.