Vrhovni sud u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Biljana Dunjić, advokat iz ..., protiv tužene Gimnazije iz Kuršumlije, čiji je punomoćnik Nikola Dinić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 698/23 od 03.08.2023. godine, u sednici održanoj 19.06.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 698/23 od 03.08.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 698/23 od 03.08.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kuršumliji P1 52/22 od 25.11.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i naloženo tuženoj da tužilji na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada isplati za period od jula 2017. godine do februara 2020. godine pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva tužilje koji se odnosi na naknadu štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za jun 2017. godine u iznosu od 1.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2017. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, naloženo je tuženoj da na ime troškova parničnog postupka isplati tužilji 131.568,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 698/23 od 03.08.2023. godine, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 18/20) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada. O ovom pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom – o pravu zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Navodi revizije ukazuju na bitne povrede odredaba parničnog postupka, što nisu razlozi za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada (tužba radi novčanog potraživanja) podneta je 28.07.2020. godine. Vrednost pobijanog dela presude je 59.600,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković