Tuženi A.D. „BB“ ... je podneo sudu odgovor na reviziju tužioca, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim A.D. „BB“ ... zaključio ugovor o radu 05.02.2003. godine, za obavljanje poslova „...“, a potom i aneks tog ugovora za obavljanje poslova „...“ , koji ugovor je nakon statusnih promena 01.09.2015. godine prenet na tuženog AD „VV“,... . Zaključeni ugovor o radu i njegovi aneksi predviđaju da zaposleni imaju pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko- finansijsku oblast utvrđena je visina potraživanja tužioca (za period od 01.09.2014. godine do 30.09.2017. godine) na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u dve varijante. Obe varijante je veštak dao po odredbama Kolektivnog ugovora prvotuženog iz 1995. godine, sa izmenama i dopunama objavljenim u „Službenom glasniku RS“, broj 7/2000. Prema prvoj varijanti naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u visini 100% prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, za utuženi period iznosi 162.289,64 dinara, a ukupna naknada troškova za ishranu u toku rada, u visini 20% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji iznosi 301.903,72 dinara, a prema drugoj varijanti naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u visini 75% prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, iznosi 121.717,23 dinara, a naknada za topli obrok, u visini 15% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, iznosi 226.427,79 dinara. Prvostepeni sud je cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, ali ga nije prihvatio.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu po traženim osnovama sa obrazloženjem da bez obzira što visina spornih troškova nije nominalno izražena ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima. S`obzirom da je slobodnom voljom prema navodima nižestepenog suda učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno. Kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih sporno pravo zaposlenih nije bilo utvrđeno na nepovoljniji način opštim aktima tuženog od načina propisanih odredbom člana 118. Zakona o radu.

Revizijom tužioca se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred nižestepenim sudovima zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006 godine u visini 53,50 dinara, a za period juli-decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pritom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nisu ni doneli. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazali u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog.

S`obzirom na to da po oceni revizijskog suda tužilac ima pravo na traženu naknadu, ali da se prvostepeni sud nije izjasnio ni za jednu od dve predložene varijante obračuna traženih naknada iz nalaza sudskog veštaka, a nije izvršeno ni razdvajanje potraživanja za koje je prvotuženi istakao prigovor zastarelosti, to su nižestepene presude morale biti ukinute.

Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će u ponovnom postupku oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP, a ukoliko se ukaže za potrebnim izvešće i dopunsko veštčenje, pa će kada utvrdi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje u pogledu visine traženih naknada ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić