Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju s pozivom na član 404. stav 1. ZPP zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prvotuženi je dao odgovor na reviziju i postavio zahtev za naknadu troškova postupka za tu parničnu radnju.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji, izraženoj u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, a u odnosu na pobijanu presudu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija tužioca smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji tužioca na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je zaključio ugovor o radu sa JŽTP „...“ 05.02.2003. godine za poslove manevriste, a nakon zaključenog ugovora o radu, zaključio je više aneksa ugovora o radu. Poslednji aneks ugovora o radu zaključen je sa drugotuženim za poslove ... u OC za SP ... . Prema navodima tužioca i dokazima izvedenim tokom postupka, tužilac radi na železnici od 1989. godine i obavlja poslove manevriste. Prema zaključenom ugovoru o radu sa aneksima ovde tužioca, zaposleni imaju pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog, poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa Zakonom i Kolektivnim ugovorom. Statusnom promenom ovde prvotuženog “BB” A.D. pored postojećih društava formirana su još tri akcionarska društva i to: „VV“ iz ..., „GG“ ... i „DD“ A.D. ... . Tužilac je opredelio tužbeni zahtev u pogledu visine potraživanja prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke. Veštačenjem je izvršen obračun zarade, kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta radnog mesta i mesečnog fonda časova rada, pri čemu na osnovu podataka po vrstama plaćanja navedenim u pregledu isplaćenih ukupnih zarada tužiocu za sporni period naknada za ishranu u toku rada i naknada za regres nije obračunata i iskazana kao posebna stavka. U postupku veštačenja tuženi nisu dostavili akt na osnovu kojeg bi mogao biti utvrđen iznos naknade po osnovu toplog obroka i regresa u ugovorenoj neto ceni rada po času. Veštak je utvrdio visinu potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosima, prema parametrima iz ranije važećeg kolektivnog ugovora JŽTP („Sl. glasnik RS“, br. 37/95 sa izmenama „Sl. glasnik RS“, br. 7/00) kojim su bili ugovoreni predmetni troškovi, kao i njihova visina, budući da aneks kolektivnog ugovora iz 2006. godine i važeći kolektivni ugovor od 24.03.2015. godine ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ove naknade.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odlučili da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, jer iz normativnog rešenja poslodavca proizilazi da je za utuženi period u skladu sa opštim aktom poslodavca tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade, poslodavac obračunao i isplaćivao naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, te da propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže i podatke po ovim osnovima ne vodi zaključku da iznosi po osnovu naknade za ishranu i za regres tužiocu nisu isplaćeni. Prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka u delu u kome je utvrđena visina predmetnih potraživanja primenom između ostalih i akata i kolektivnog ugovora koji je bio zaključen kod tuženog prvog reda („Sl. glasnik RS“, br. 37/95 i 7/00) čijim odredbama je poslednji put bila ugovorena i utvrđena visina spornih naknada troškova, koji nije na pravnoj snazi tokom spornog perioda i s pozivom na član 150. Kolektivnog ugovora za JP „BB“ („Sl. glasnik RS“, br. 84/02...46/11) kojim je propisano da danom stupanja na snagu ovog kolektivnog ugovora prestaje da važi kolektivni ugovor za JP „BB“ („Sl. glasnik RS“, br. 37/95...20/01).

Sudovi su ocenili da ugovor o radu sa pripadajućim aneksima koje je tužilac zaključio sa tuženima i kolektini ugovor (KU) tuženog ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već je odredbom KU, kao opštim aktom propisano da se oni uračunavaju u cenu radnog časa. Zaključili su da je tužilac prema članu 57. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora tuženog iz 2015. godine naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova i da ne može posebno da ostvari pravo na naknadu tih troškova. Navedeno je i da u konkretnom slučaju nema odgovarajućeg opšteg akta koji bi bio instrument za drugačiju realizaciju traženih naknada, a da se opšti kolektivni ugovori, pojedinačni kolektivni ugovori (na osnovu kojih je veštak izračunao potraživanje tužiocu za utuženi period) ne mogu primeniti, jer ni jedan nije bio na pravnoj snazi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u pobijanoj odluci pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Članom 104. stav. 1 Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05... 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema članu 105. stav 3. zakona, pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknade troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tačka 1. i 4. drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Članom 121. stav 1. zakona propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavlja obračun. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onog koji je predviđen opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije sudu dostavio takvu odluku, a ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, što upućuje na zaključak da takvu odluku nije ni doneo.

Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindikat železničara Srbije i generalni direktor Javnog železničkog transportnog preuzeća „...“ su 30.11.2002. godine zaključili Kolektivni ugovor za Javno preduzeće „Železnice Srbije“ („Sl. glasnik RS“, br. 84/02, 108/04, 112/08, 45/09, 70/10). Ovim KU poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa članom 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Sl. glasnik Železnice Srbije“, br. 4/06) propisano je da se član 57 KU menja i glasi „zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2)“. Članom 5. stav 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar-juni i juli-decembar 2006. godine, a stavom 6. utvrđeno je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.

Kolektivnim ugovorom za „BB“ A.D. („Sl. glasnik RS“, br. 4 od 24.03.2015. godine) je propisano da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostala primanja zaposlenih se primenjuju od 01.02.2015. godine. Članom 57. je takođe propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud je cenio da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa, KU (iz 2006. godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni Aneksom i u obračunskim listima za isplatu zarade tužiocu. Visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu. Prema tome, ne može se prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, a bez određivanja visine u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj nesrazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužiocu ne pripada pravo na naknadu za topli obrok i regres u utuženom periodu.

Međutim, nema uslova da se preinače nižestepene presude, jer prvostepeni sud nije prihvatio obračun potraživanja na ime toplog obroka i regresa, koji je veštak izneo u nalazu i mišljenju. Imajući u vidu navedeno prvostepeni sud će oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP i ukoliko se ukaže potrebnim izvešće i dopunsko veštačenje, gde će navesti razloge iz kojih prihvata nalaz i mišljenje veštaka, odnosno ponuđene varijante.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje u pogledu visine traženih naknada ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić