Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i zbog odluke o troškovima parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao poslove arhitekte u Sektoru za ... . Rešenjem tuženog broj .. od 10.07.2017. godine, tužiocu je prestao radni odnos zaključno sa 10.07.2017. godine, zbog prestanka potrebe za obavljanjem njegovog posla. Donošenju navedenog rešenja prethodila je Odluka o utvrđivanju tehnoloških, ekomonskih ili organizacionih promena i o rešavanju viška zaposlenih kod tuženog od 06.04.2017. godine, doneta od strane Izvršnog odbora tuženog. Odlukom su utvrđene tehnološke, ekonomske i organizacione promene kod tuženog i određen je broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba, bez donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih, s obzirom na to da prestaje potreba za radom manje od 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana. Odlukom je utvrđeno i da od 1721 zaposlenog na određeno vreme, u 2017. godini višak predstavlja 19 zaposlenih. Na osnovu ove Odluke generalni direktor tuženog je doneo pobijano rešenje od 18.05.2017. godine. Utvrđeno je i da su u sektoru u kome je tužilac obavljao rad bila zaposlena i druga lica na istom radnom mestu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili i poništili, kao nezakonito, pobijano rešenje, a tuženog obavezali da tužioca vrati na rad primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu u vezi odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14). Po oceni nižestepenih sudova obrazloženje pobijanog rešenja ne sadrži razloge koji opravdavaju nastanak navedenog otkaznog razloga, odnosno ne sadrži razloge o tome da li je prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima je tužilac radio i koje kriterijume je tuženi primenio pri utvrđivanju viška zaposlenih. Ovo stoga što je u toku postupka utvrđeno da su na radnom mestu na kome je tužilac bio raspoređen u trenutku otkaza, radila još dva izvršioca, a samo je tužiocu otkazan ugovor o radu. Iz navedenog sledi da je u konkretnom slučaju predmetno radno mesto nije ukinuto, već je samo smanjen broj izvrišilaca.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nezakonito.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na potrebe poslodavca, odnosno ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju, pobijanim rešenjem tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem njegovog posla, a u skladu sa Odlukom Izvršnog odbora tuženog od 06.04.2017. godine.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Saglasno navedenom, Zakon razlikuje dve situacije: jednu, kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla; drugu, kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U slučaju ukidanja radnog mesta, osnovni uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom višku je da poslodavac nema mogućnosti da ga rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, a u slučaju da dođe do smanjenog broja izvršilaca na određenom poslu, potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Tuženi je, i u situaciji kada nije u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, prilikom donošenja odluke o otkazu ugovora o radu tužiocu, zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili smanjenja obima posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, bio u obavezi da u obrazloženju rešenja navede, najpre, zbog čega je ukinuto radno mesto tužioca, ako je to ovde slučaj, a potom i konkretne razloge zbog kojih je tužilac proglašen viškom, odnosno koji su kriterijumi bili primenjivani pri odlučivanju ko će od više zaposlenih u Sektoru za ... biti proglašen tehnološkim viškom, ako je ovo taj slučaj, a tuženi nije tako postupio. Sud ne ceni opravdanost i celishodnost organizacionih, tehnoloških i ekonomskih mera poslodavca niti njegovu odluku o potrebnom broju radnika na nekom radnom mestu. Međutim, da bi pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca iz ovog razloga bilo zakonito, moralo je da sadrži jasno obrazloženje razloga zbog kojih je upravo tužiocu otkazan ugovor o radu. Tužilac je, u tom smislu, ako se radi o smanjenju broja zaposlenih, morao da bude izložen konkurenciji sa ostalim zaposlenima na istim poslovima što podrazumeva obrazloženu ocenu rezultata rada za svakog zaposlenog sa opisom svakog od elemenata kriterijuma po predviđenoj proceduri. Tek u situaciji kada bi, primenom kriterijuma, tužilac mogao da bude oglašen viškom zaposlenih, a tuženi ne bi bio u mogućnosti da ga rasporedi na druge odgovarajuće poslove prema njegovij stručnoj spremi i radnoj sposobnosti, tuženi je imao mogućnost da donese rešenje o otkazu ugovora o radu. Drugačije postupanje, odnosno otkaz ugovora o radu bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od više zaposlenih predstavlja višak i bez navođenja razloga o nemogućnosti poslodavca da tužioca rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Suprotno navodima revizije, pravilna je odluka nižestepenih sudova o osnovanosti zahtev tužioca za poništaj otkaza ugovora o radu, pa se neosnovano u reviziji ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Kako je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, to je pravilno usvojen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva, a i odluka u stavu drugom izreke drugostepene presude koja se odnosi na troškove prvostepenog postpuka je pravilna, imajući u vidu odredbu člana 164. ZPP.

Kako se navodima revizije ne utiče na drugačiju odluku, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković