Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 841/22 od 30.09.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio posebnu reviziju iz člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno novog tumačenja prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20) i našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su u radnom odnosu kod tuženog. U toku 2005. i 2006. godine obavljali su rad na terenu na radarskim stanicama i meteorološkim centrima, pa je tuženi bio dužan da im obezbedi minimum uslova za terenski rad koji se odnosi na ishranu i smeštaj. Tuženi je tužiocima u utuženom periodu isplatio terenski dodatak u visini od 3% prosečne zarade po zaposlenom u privredi Republike. Tuženi je obezbedio smeštaj tužiocima prilikom terenskog rada i isplatio iznose za jedan obrok po svakom radnom danu, ali im nije isplatio naknadu za preostala dva obroka po danu terenskog rada. Nakon obavljenog veštačenja od strane veštaka za ekonomsko- finansijsku oblast u skladu sa članom 23v Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, tužioci su opredelili visinu tužbenog zahteva na ime dve dnevne naknade za mesečnu ishranu u toku rada, a prema broju dana rada na terenu u toku 2005. i 2006. godine za svakog od tužioca.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi primenom člana 30a stav 1. tačka 3. Opšteg kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“, br.22/97...31/05), člana 23v stav 1. tačka 4) i Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“ br. 37/94....81/05) ocenili da tužioci osnovano potražuju isplatu naknade troškova za dva obroka u toku dana obračunata na osnovu dnevne vrednosti naknade za mesečnu ishranu u toku rada, budući da je poslodavac dužan da zaposlenom, pored terenskog dodatka, isplati i troškove ishrane za vreme rada i boravka na terenu, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev tužilaca.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda o potraživanjima tužilaca za isplatu naknade troškova na ime ishrane za vreme boravka i rada na terenu za 2005.- u godinu, nižestepeni sudovi odlučili su na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što je posledica pogrešne primene materijalnog prava.

Saglasno odredbama člana 1. stav 3. i člana 17. Zakona o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“, br.20/92...49/99) i odredbama člana 1. stav 2. i člana 34. Zakona o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“, br.79/05), Republički hidrometeorološki zavod Srbije, tuženi u ovoj parnici, ima status posebne republičke organizacije, kao organizacionog oblika državne uprave.

Način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja postavljenih i zaposlenih lica u posebnim organizacijama u utuženom periodu je bio uređen Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama (član 1. tačka 1). Odredbama člana 5. stav 1. tačka 4) i stav 2. navedenog zakona je bilo propisano da dodatak na platu pripada za dnevnu naknadu za povećane troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak), koji se obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj propisima o radu.

Propis kojim su u utuženom periodu bili utvrđeni visina, uslovi i način isplate određenih naknada i drugih primanja zaposlenih u državnim organima, između ostalog i dodatka na platu za rad na terenu jeste Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, br.37/94...37/01). Odredbom člana 16. stav 2. navedene uredbe bilo je propisano da dodatak za rad na terenu obuhvata troškove za smeštaj i ishranu, a odredbom člana 17. da dnevni dodatak za rad na terenu iznosi 3% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike isplaćene prema poslednjem konačno objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate.

Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 81/05) stupila je na snagu 01.10.2005. godine. Njome je brisan član 16. i član 17. Uredbe i dodat član 23v koji u stavu 1. tačka 4) propisuje da se dodatak na platu isplaćuje za povećane dnevne troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak) – u iznosu od 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku, a ako nisu obezbeđeni smeštaj i ishrana, u terenski dodatak ulaze i troškovi smeštaja i ishrane, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje i troškove noćenja (član 6. i 7. ove uredbe). Citirana odredba člana 23v stav 1. tačka 4. u prečišćenom tekstu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, broj 95/05) sadržana je u članu 23. tačka 4). S tim u vezi, prema odredbi člana 118. stav 1. tačka 4) Zakona o radu (koji je stupio na snagu 27.03.2005 godine), zaposleni ima pravo na naknadu troškova smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, u skladu sa opštim aktom, kako je to regulisano u smislu člana 30a stav 1. tačka 3. Opšteg kolektivnog ugovora. Međutim, odredbe Zakona o radu se primenjuju na zaposlene u državnim organima ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2). U konkretnopm slučaju, na osnovu posebnog zakona koji se u utuženom periodu primenjivao na zaposlene kod tuženog – Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, br.37/94...37/01), zaposlenima je za povećane troškove rada i boravka na terenu bilo priznato pravo na dodatak na platu (terenski dodatak), koji je u sebi obuhvatao i troškove za smeštaj i ishranu.

Sledom iznetog, iz citiranih odredaba Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica i njenih izmena i dopuna proizlazi da su u terenski dodatak uračunati troškovi smeštaja i ishrane za rad na terenu (u propisanoj visini po članu 17. tada važeće Uredbe), a da tek od 01.10.2005. godine, zaposleni kojima nije obezbeđena ishrana na terenu imaju pravo na naknadu tih troškova, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje koja iznosi 5% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike (član 6). Prema utvrđenom činjeničnom stanju ne može se razgraničiti koliko je dana koji od tužilaca proveo na radu na terenu u 2005.-oj godini od 01.10.2005. godine, kada je stupila na snagu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 81/05), kojom je za slučaj da nije obezbeđen smeštaj i ishrana predviđeno da u terenski dodatak ulaze i troškovi smeštaja i ishrane, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje i troškove noćenja.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje od značaja za odluku o tužbenim zahtevima tužilaca za isplatu po osnovu ishrane na radu na terenu u 2005.-oj godini nije potpuno utvrđeno, to je u navedenom delu revizijski sud ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Imajući u vidu iznete primedbe, prvostepeni sud će u ponovnom postupku doneti zakonitu i pravilu odluku o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca.

Iz iznetih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Međutim, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u odnosu na novčano potraživanje tužioca za isplatu iznosa na ime ishrane za vreme rada i boravka na terenu za 2006. godinu. U tom delu pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je tuženi u obavezi da tužiocima isplati traženu naknadu prema visini pripadajućeg iznosa terenskog dodatka u situaciji kada je tužiocima tuženi poslodavac obezbedio smeštaj i isplatio naknadu za jedan obrok, ali im nije obezbedio dva pripadajuća obroka dnevno, na ime ishrane za vreme rada i boravka na terenu, shodno odredbi člana 23v stav 1. tačka 4) u vezi člana 6. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković