.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 426/2021
15.10.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Miroslav Todorović, advokat iz ..., protiv tuženog JKP ''Beogradski vodovod i kanalizacija“ u Beogradu, koga zastupa Srđan Đorđević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1448/20 od 24.07.2020. godine, u sednici održanoj 15.10.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1448/20 od 24.07.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2368/17 od 09.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj .. od 24.05.2017. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na radno mesto koje je obavljao pre otkaza. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime izgubljene zarade isplati sve mesečne zarade koje bi primio za period od 24.05.2017. godine kada mu je nezakonito prestao radni odnos, pa do 01.06.2017. godine u iznosu od 9.000,00 dinara i za period od 01.06.2017. do 01.10.2019. godine u neto iznosu od po 49.370,05 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana prispelosti svakog mesečnog iznosa i to u roku od osam dana od dana prijema pisanog otpravka presude pod pretnjom izvršenja. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se sud obaveže tuženog da nadležnom Fondu PIO izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno i penzijsko osiguranje za period od 24.05.2017. godine, pa do dana vraćanja na rad. Stavom petim izreke, odbačena je kao nedozvoljena tužba tužioca kojom je tražio da sud obaveže tuženog da nadležnoj filijali Poreske uprave izvrši uplatu poreza na zarade za period od 24.05.2017. godine, pa do dana vraćanja tužioca na radno mesto. Stavom šestim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe tužioca od 20.06.2019. godine. Stavom sedmim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 125.450,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema pisanog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1448/20 od 24.07.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog dana 01.01.1997. godine, sa IV stepenom stručne spreme. Tužilac je ugovorom o radu broj .., raspoređen počev od 01.08.2002. godine, na poslove – ... za koje je predviđen III stepen stručne spreme, tehničkog usmerenja. Tužilac je dostavio kadrovskoj službi diplomu Saobraćajne škole GSP „Bora Marković“ u Beogradu broj .., broj matične knjige .., izdate dana 11.06.1998. godine, za koju je u postupku na osnovu obaveštenja Saobraćajne škole utvrđeno da nikada nije izdata i da se ne nalazi u evidenciji škole. Nakon ovog obaveštenja, direktor tuženog obrazovao je komisiju za utvrđivanje činjeničnog stanja, koja je 06.04.2017. godine saslušala tužioca na okolnost verodostojnosti diplome i stepena stručne spreme. Donošenju osporenog rešenja prethodilo je donošenje upozorenja kojim je tužilac upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu usled učinjenih povreda radnih obaveza navedenih u rešenju o otkazu ugovora o radu. Tuženi je zatim rešenjem od 24.05.2017. godine otkazao ugovor o radu tužiocu, zbog toga što je tužilac prilikom zasnivanja radnog odnosa dao netačne podatke koji su bili odlučujući prilikom zasnivanja radnog odnosa, te je prekršio odredbe člana 179. stav 3. tač. 6) i 8) i stav 2. tačka 5) Zakona o radu, kao i odredbu iz člana 14. tačka 9) ugovora o radu.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužilac neobaveštavanjem tuženog o okolnostima koje bitno utiču na obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos, odnosno da nema stručnu spremu potrebnu za obavljanje poslova za koje je zaključio ugovor o radu, već je tuženom priložio neverodostojnu diplomu srednje stručne spreme, postupio suprotno odredbi člana 16. tačka 3) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/01, 73/01). Zaključio je da je tužilac svojim ponašanjem doveo tuženog u zabludu i održavao ga u zabludi tokom trajanja radnog odnosa, odnosno vršio produženu povredu radne obaveze prema poslodavcu, što je dovoljan razlog da mu tuženi otkaže ugovor o radu.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca nalazeći da je tuženi pravilno doneo rešenje o otkazu ugovora o radu primenom odredaba člana 179. stav 2. tačka 5) i stav 3. tač. 6) i 8) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14).
Odredbom člana 14. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/2001, 73/2001) važećeg u vreme zaključenja ugovora o radu od 01.08.2002. godine, propisano je da je zaposleni dužan da obavesti poslodavca, pre zaključenja ugovora o radu, o svom zdravstvenom stanju ili drugim okolnostima koje bitno utiču na obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos ili mogu da ugroze život i zdravlje drugih lica. Prema odredbi člana 16. stav 3. ovog zakona propisano je da je zaposleni dužan da, prilikom zasnivanja radnog odnosa, poslodavcu dostavi dokumenta kojima se dokazuje ispunjenost uslova za rad.
Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 75/14), koja je važila u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Stavom 3. istog člana je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to, između ostalog, ako je dao netačne podatke koji su bili odlučujući za zasnivanje radnog odnosa (tačka 6) i ako nepoštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 8).
Prema odredbi člana 184. stav 1. prethodno navedenog zakona, otkaz ugovora o radu iz člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Odredbom člana 15. tačka 3. istog zakona propisano je da je zaposleni dužan da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu.
Suprotno navodima revizije, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret, jer prilikom zaključivanja ugovora o radu od 01.08.2002. godine, a ni kasnije, tuženog nije obavestio o okolnostima koje bitno utiču na obavljanje poslova na radnom mestu za koje je zaključio ugovor o radu, da radni odnos nije zasnovao sa III stepenom stručne spreme odnosno sa završenom školom „Bora Marković“. Tužilac je radni odnos kod tuženog zasnovao 1997. godine sa IV stepenom, a posle dobrovoljno pristao da se rasporedi na poslove III stepena i priložio nepostojeću diplomu III stepena, te je na ovaj način svojim ponašanjem pokazao da nepoštuje radnu disciplinu, odnosno da je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je i na zakonu zasnovano stanovište drugostepenog suda da raspoređivanje zaposlenog koji ima viši stepen stručne spreme od stepena stručne spreme propisane za radno mesto na koje se premešta ne znači nužno da je zaposleni osposobljen za obavljanje tih poslova, ukoliko se radi o različitom zanimanju u okviru iste struke. Ovo potvrđuje i činjenica da je iz iskaza tužioca utvrđeno da mu je neposredni rukovodilac sugerisao da završi školu za zanimanje ..., jer je to uslov rada i da je tužilac pribavio spornu diplomu GSP škole „Bora Marković“, što ukazuje da je postojala svest tužioca da nije posedovao stručno znanje i stručnu kvalifikaciju potrebnu za uspešno obavljanje poslova navedenog radnog mesta. Stoga je tužiocu pravilno otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze predviđene članom 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu u vezi sa članom 14. stav 1. alineja 9 ugovora o radu i u vezi sa odredbama člana 15. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, odnosno člana 14. stav 1. Zakona o radu važećeg u periodu zaključenja ugovora o radu, kao i nepoštovanja radne discipline predviđene članom 179. stav 3. tač. 6) i 8) istog zakona.
Vrhovni kasacioni sud nije posebno cenio navode revizije imajući u vidu da su u reviziji u suštini ponovljeni navodi isticani u žalbi koji su bili predmet detaljne i pravilne ocene u drugostepenoj presudi.
Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
