Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužilje se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu radila kod tužene na radnom mestu „...“, sa koeficijentom 6,83. Tužena je tužilji obračunavala platu množenjem koeficijenta radnog mesta tužilje i propisane osnovice, nakon čega je celokupnu obračunatu platu sa uvećanjem i naknadama, upoređivana sa minimalnom zaradom i po potrebi dopunjavala do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listama tužilje za sporni period, tužena je tužilji iskazivala platu u visini minimalne zarade, koliko joj je i isplaćivano. Naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nisu iskazivane. Visina traženih naknada na ime toplog obroka i regresa utvrđena je veštačenjem, a sud je prihvatio varijantu obračuna prema najpovoljnijem kriterijumu za tuženu i važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, odnosno dnevni iznos toplog obroka u visini od 250,00 dinara bruto, a mesečni iznos regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini 1/12 minimalne zarade.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i obavezao tuženu da joj isplati naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu, jer je zaključio da u minimalnoj zaradi koja je tužilji, u utuženom periodu, isplaćivana, nije sadržana naknada troškova koji su predmet ovog spora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio primenom odredbe člana 108, 111 i 118. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05 sa izmenama i dopunama), u vezi odredbi člana 1 - 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasnik RS“, br.34/01...21/16), nalazeći da su primanja po osnovu zarade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu radnog mesta tužilje, kao jednom od elementa plate.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o radu, u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, 42. stav 3. tačke 4. i 5. člana 118. stav 1. tačka 1-4, člana 119, člana 120. tačka 1. i 158. tog zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa Opštim aktom i Ugovorom o radu, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, propisao je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta RS, AP i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plate utvrđuje Vlada, osim za Predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama Predsednika Republike i Narodne skupštine RS. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a na osnovu člana 2. istog člana zakona, koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jednica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.106/18), u odredbi člana 90. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako što se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Na osnovu odredbe člana 91. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), određeni su elementi za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koje je Vlada RS donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz Budžeta RS, AP i jedinica lokalne samouprave. Na osnovu odredbe člana 2. stav 1. tačka 13. te Uredbe utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe koje se primenjuje i na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u zdravstvenoj ustanovi pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknade i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom, položaj, prava i obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, kao i da Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.106/18), kao ni PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), niti prethodno važećem PKU iz 2010. godine. Pošto je naknada tužilji troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu, isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, sledi da joj ne pripada pravo na isplatu koja je predmet ovog spora, bez obzira na to što je tužilji plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kome se plata isplaćuje u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kome je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Iz tih razloga, navodima revizije tužilje se neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Tužilja nije uspela u sporu pa nema pravo na naknadu traženih troškova revizijskog postupka, saglasno čl. 153. st. 1 ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković