Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i rad obavlja tako što svaki drugi dan radi u vremenu od 7 do 19 časova. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke sledi da tuženi u spornom periodu nije uvećao zaradu tužiocu za rad u smeni u procentu od 8,9% na način propisan članom 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 15/15) tako da je isplaćena manja zarada za rad u smeni u ukupnom iznosu od 223.554,24 dinara, a u skladu sa članom 42. Posebnog kolektivnog ugovora isplaćena je i manja naknada zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u ukupnom iznosu od 52.425,83 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio i tuženog obavezao da mu naknadi štetu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada i na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, za sporni period, i obavezao je tuženog da na te iznose tužiocu uplati nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje po stopama i osnovicama koje važe na dan uplate, primenom člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, člana 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 33/13) u vezi člana 108. stav 4. i člana 114. stav 1. istog zakona.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovane tužbene zahteve tužioca, jer je zaključio da činjenica da je tužilac svaki drugi dan radio u periodu od 7 do 19 časova ne vodi zaključku da je tužilac obavljao smenski rad već je, suprotno tome obavljao rad u jednoj smeni koja je trajala 12 sati, a smenu nije menjao. Zbog toga, po mišljenju drugostepenog suda, tužiocu ne pripada uvećana zarada za smenski rad propisana Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije u iznosu od 8,9%, a s tim u vezi ni razlika naknade zarade za mesece u kojima je koristio godišnji odmor.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kome zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Poseban kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 15/15), u članu 38. stav 1. tačka 4. predviđa da se osnovana zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske unije 2003/88-ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda, danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom načinu izjednačava sa smenskim radom. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže tumačenju pojma smenskog rada.

Tužilac je u spornom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36 što znači da je obavljao rad u smenama, a tuženi mu nije uvećao zaradu u skladu sa članom 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije i člana 108. stav 4. Zakona o radu, pa je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog na isplatu traženih razlika koje je tuženi dužan da mu isplati, kao i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje kod Republičkog fonda za PIO na osnovu člana 2, 3. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, 84/04... 5/16).

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilac je uspeo u revizijskom postupku, sa kojih razloga mu pripada pravo na naknadu troškova tog postupka na osnovu člana 153. i 154. ZPP. Troškovi priznati tužiocu obuhvataju njegove izdatke na ime angažovanja punomoćnika, advokata, i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife i za sudske takse na reviziju u iznosu od 30.639,20 dinara i takse na odluku po reviziji u iznosu od 45.958,80 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić