Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca. Troškove revizijskog postupka je tražio opredeljeno.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac u reviziji ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima ... za koje radno mesto je, prema akta o proceni rizika za radna mesta i radnoj okolini kod tuženog od 11.04.2019. godine, kao period lekarskog pregleda i oftalmološkog pregleda, predviđeno vreme od tri godine. Prema Planu i programu provere osposobljenosti za zaposlene kod tuženog od 20.11.2019. godine, u pogledu lekarskog pregleda za tužioca, kao datum provere naveden je 17.03.2017. godine, a kao datum sledeće provere 17.03.2020. godine. Tužilac je 16.03.2020. godine bio na lekarskom pregledu u Domu zdravlja ''Dr Boško Vrebalov'', Služba za zdravstvenu zaštitu radnika (Služba Medicine rada) Zrenjanin, na kom je utvrđeno da nije sposoban da obavlja određene poslove iz opisa poslova svog radnog mesta, odnosno da je nesposoban za rad na visini, za rukovanje dizalicom i za vozača B II GR, te da bi tužilac, ukoliko bi obavljao navedene poslove za koje je utvrđeno da nije sposoban da ih obavlja, ugrozio vlastitu bezbednost i bezbednost lica i stvari u svojoj okolini. Potom je 28.05.2020. godine tužilac obavio lekarski pregled u Institutu za medicinu rada ''Dr Dragomir Karajović'', pa je drugostepena lekarska komisija za utvrđivanje zdravstvene sposobnosti dala konačni nalaz i mišljenje, prema kome je tužilac nesposoban za vozača ''B kategorije II grupe'', a nije se izjašnjavala o nesposobnosti tužioca za rad na visini i za rukovanje dizalicom. Tuženi je razmatrao da li tužilac može da bude raspoređen na drugo radno mesto, pa je utvrđeno da to nije moguće, imajući u vidu da su kod tuženog 18.06.2020. godine bila popunjena sva radna mesta, u skladu sa organizacionom šemom od 29.05.2020. godine kojom je utvrđena organizaciona struktura tuženog od 01.06.2020. godine. Rešenjem tuženog br. R ../20 od 18.06.2020. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, sa pripadajućim aneksima, kao tehnološkom višku, zbog nemogućnosti tuženog, kao poslodavca, da mu obezbedi obavljanje poslova prema njegovim radnim sposobnostima i uz obavezu poslodavca da zaposlenom pre otkaza ugovora o radu isplati pripadajuću otpremninu u skladu sa Pravilnikom o radu, u visini od 195.170,67 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili, primenom odredbe člana 81. stav 2, 101. i 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 75/14), imajući u vidu da je od strane nadležnog zdravstvenog organa utvrđeno da on nije sposoban da obavlja određene poslove iz opisa poslova svog radnog mesta kod tuženog i da bi obavljanjem tih poslova ugrozio vlastitu bezbednost i bezbednost lica i stvari u svojoj okolini, pri čemu tuženi nije bio u mogućnosti da tužioca rasporedi na drugo radno mesto. Pošto je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu, to je neosnovan i njegov zahtev za naknadu štete u visini od 18 zarada, saglasno članu 191. stav 5. i 8. Zakona o radu, pa je i taj tužbeni zahtev tužioca odbijen.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 81. stav 2. Zakona o radu, propisano je da zaposleni sa zdravstvenim smetnjama utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom, ne može da obavlja poslove koji bi izazivali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, ili posledice opasne po njegovu okolinu. Prema odredbi člana 101. istog Zakona, zaposlenom – osobi sa invaliditetom i zaposlenom iz člana 81. stav 2. tog Zakona, poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti u skladu sa zakonom. Na osnovu odredbe člana 102. stav 2. Zakona o radu, propisano je da ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao u smislu člana 101. tog Zakona, zaposleni se smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. tog Zakona.

U konkretnom slučaju, od strane nadležnog zdravstvenog organa je utvrđeno da tužilac nije sposoban da obavlja određene poslove iz opisa poslova svog radnog mesta, pre svega rad na visini i upravljanje vozilima – dizalicama, za koje je potrebna vozačka dozvola ''B II GR'', odnosno da bi obavljanje takvih poslova izazvalo pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja i ugrozilo kako bezbednost tužioca tako i lica i stvari u njegovoj okolini. Kako je utvrđeno da tuženi nije bio u mogućnosti da tužioca rasporedi na drugo radno mesto, sledi da je pobijana odluka doneta pravilnom primenom navedenih odredbi Zakona. Naime, polazeći od navedenih zakonskih normi, zaposlenom može da prestane radni odnos, kao tehnološkom višku, na osnovu odredbe člana 102.stav 2. Zakona o radu, ukoliko je pre toga utvrđeno od strane nadležnog zdravstvenog organa da on ne može da obavlja poslove svog radnog mesta, jer bi izazivali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, a da istovremeno poslodavac ne može da mu obezbedi odgovarajući posao, što je ovde slučaj. Dakle, u situaciji kada u trenutku donošenja osporenog rešenja tuženi nije imao upražnjeno radno mesto koje odgovara zdravstvenoj sposobnosti tužioca i njegovoj stručnoj spremi, sledi da su postojali razlozi za otkaz ugovora o radu, kao tehnološkom višku, u smislu odredbe člana 102., u vezi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi, pa tužilac revizijom neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka tuženom nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154.stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je njegov zahtev za naknadu tih troškova odbijen.

Na osnovu odredbe člana 165.stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković