Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1085/23 od 10.08.2023. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Negotinu P1 38/22 od 21.10.2022. godine, dopunjena rešenjem Osnovnog suda u Negotinu P1 38/22 od 12.01.2023. godine, tako što je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati na ime neisplaćene otpremnine iznos od 2.023.920,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2016. godine, odbijen (stav prvi izreke). Preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude i dopunsko rešenje Osnovnog suda u Negotinu P1 38/22 od 12.01.2023. godine, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 329.340,00,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod nekadašnjeg Društvenog preduzeća „Ineks uzor“ u Negotinu od 1973. godine na radnom mestu komercijalnog direktora, a od 1975. godine na mestu direktora sve do privatizacije 06.02.2009. godine, kada je tužiocu prestao radni odnos rešenjem broj .. od 17.02.2009. godine, jer je ostvario pravo na starosnu penziju. Rešenjem o isplati otpremnine po osnovu ostvarenog prava na starosnu penziju od 05.09.2009. godine tužiocu je utvrđena i isplaćena optremnina u iznosu od 457.964,25 dinara. Tužilac je nakon odlaska u penziju zaključio sa tuženim preduzećem četiri ugovora o ... uslugama dana 13.03.2009. godine, dana 31.03.2010. godine, dana 01.03.2011. godine i 01.03.2012. godine sa rokom važenja na period od po godinu dana za svaki ugovor. Izmenama Zakona o privrednim društvima propisano je da se ugovori o ... uslugama mogu zaključiti na period do četiri godine, te je dana 01.06.2012. godine tužilac sa tuženim zaključio ugovor o ... uslugama na period od četiri godine, odnosno do 18.05.2016. godine. Navedenim ugovorom u članu 8. stav 2. utvrđeno je da će nakon razrešenja sa funkcije generalnog direktora pre ili po isteku mandata tužiocu biti isplaćena otpremnina u jednokratnom iznosu od šest mesečnih bruto zarada (zarada za mesec koji prethodi razrešenju). Po isteku tog ugovora odnosno isteku mandata od četiri godine nadzorni odbor društva je dana 07.06.2016. godine doneo odluku o razrešenju generalnog direktora tj tužioca sa 31.05.2016. godine i za direktora je izabran BB. Knjigovodstvo tuženog preduzeća je na svojim analitičkim karticama po osnovu kojih se pravi bruto bilans svojih obaveza potraživanja preduzeća knjižilo obavezu tuženog u iznosu od 2.023.920,00 dinara koji je iznos ugovoren sa tužiocem po osnovu ugovora o ... uslugama. Na Skupštini akcionara tuženog usvojeni su finansijski izveštaji tužioca kao generalnog direktora za 2012. godinu, 2013. godinu, 2014. godinu i 2015. godinu i vršene su revizije tih izveštaja od strane ovlašćenih revizorskih kuća. U finansijskom izveštaju za 2012. godinu iskazana je dobit 9.923.217,02 dinara, finansijski gubitak za 2013. godinu iznosio je 28.148.188,01 dinar, koji je pokriven iz neraspoređenih dobiti iz ranijih godina, gubitak u finansijskom izveštaju za 2014. godinu iznosio je 9.953.909,42 dinara, a gubitak u finansijskom izveštaju za 2015. godinu iznosio je 9.471.628,00 dinara. Jednoglasnom odlukom Skupštine akcionara utvrđeno je da rukovodstvo tuženog, uključujući i tužioca nije odgovorno za nastale finansijske gubitke iskazane u izveštajima 2014. i 2015. godine usled objektivne okolnosti.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tužilac ispunio svoje obaveze prema predmetnom ugovoru i da osnovano potražuje ugovorenu naknadu.

Drugostepeni sud je smatrao da se zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer materijalno pravo nije pravilno primenjeno, iz kojih razloga je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Po stanovištu drugostepenog suda obaveza poslodavca na isplatu otpremnine predstavlja obavezu imperativne prirode, koja je regulisana isključivo odredbama Zakona o radu i to u slučaju odlaska u penziju i prestanka radnog odnosa usled oglašavanja zaposlenog tehnološkim viškom. Pored navedenog drugostepeni sud smatra da tužilac nema pravo na ugovorenu naknadu za uspešno obavljeni rad zato što je tuženi poslovao sa gubicima, usled čega je radnicima isplaćivana zarada u robi i novcu, pa se ne može smatrati da je uspešno obavio ugovorene poslove generalnog direktora.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 48. stav 4, 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05...75/14) propisano je da se međusobna prava, obaveze i odgovornosti direktora koji nije zasnovao radni odnos i poslodavca uređuju ugovorom. Lice koje obavlja poslove direktora iz stava 4. ovog člana ima pravo na naknadu za rad i druga prava, obaveze i odgovornosti u skladu sa ugovorom. Ugovor iz stava 2. i 4. ovog člana sa direktorom zaključuje u ime poslodavca nadležni organ utvrđen zakonom ili opštim aktom poslodavca.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je Ugovor o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima direktora, u konkretnom slučaju „... ugovor“, ograničen isključivo odredbama Zakona o radu. Ovaj ugovor, iako regulisan odredbama Zakona o radu, nije ugovor radnog, već šireg obligaciono pravnog konteksta. Radi se o dvostrano obaveznom ugovoru obligacionog prava. Kada je direktor, kao u konkretnom slučaju angažovan van radnog odnosa, na njegov status se ne primenjuje Zakon o radu, već se njegova prava i obaveze po osnovu obavljanja direktorskih poslova u potpunosti uređuju ugovorom. U pogledu sadržine ovakvih ugovora, Zakon o radu ima jednu okvirnu normu, prema kojoj, direktor angažovan putem ... ugovora „ima pravo na naknadu za rad i druga prava, obaveze i odgovornosti u skladu sa ugovorom“. Stoga, takvim ugovorom se pitanje otpremnine, kao izlaznog bonusa, može ugovoriti drugačije nego što je propisano odredbama članova 158. stav 1, 2. i 3. i člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju tužilac, kao direktor, je sa tužnim zaključio ugovor o ... uslugama koji je po svojoj pravnoj prirodi ugovor o međusobim pravima, obavezama i odgovornostima iz člana 48. stav 4. Zakona o radu, kojim je u članu 8. stav 2. utvrđeno je da će nakon razrešenja sa funkcije generalnog direktora pre ili po isteku mandata tužiocu biti isplaćena otpremnina u jednokratnom iznosu od šest mesečnih bruto zarada (zarada za mesec koji prethodi razrešenju) što iznosi 2.023.920,00 dinara.

Nepravilan je pravni zaključak drugostepenog suda da tužilac odgovara za materijalno pravne nedostatke svog ispunjenja i da nema pravo na otpremninu, kao nagradu za uspešno obavljeni rad, jer je tuženi pod njegovim rukovodstvom poslovao sa gubicima. Iz činjeničnog utvrđenja prvostepenog suda proizlazi da je Skupština akcionara tuženog smatrala da je odgovornost za gubitke kod tuženog objektivna i da nije rezultat propusta u rukovođenju od strane tužioca. Zato je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac ispunio svoju ugovornu obavezu. Na to ukazuje i utvrđena činjenica da je tužilac nakon isteka mandata izabran za savetnika novog generalnog direktora.

Prema tome, ugovaranje ove vrste otpremnine nije protivno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i kako je nastupio osnov za isplatu otpremnine prestankom mandata tužiocu, to je tuženi dužan izvršiti isplatu u skladu sa članom 8 stav 2 Ugovora o ... uslugama od 01.06.2012. godine.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio, kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije 49.500,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi za reviziju 117.839,20 dinara i revizijsku odluku 176.758,80 dinara, što je sve odmereno u skladu sa Advokatskom i Taksenom tarifom.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković