.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 431/2020
30.06.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloje Tomić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija – Kazneno popravni zavod za maloletnike u Valjevu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Valjevu, radi ponavljanja postupka, odlučujući o reviziji tužilje (označena žalba), izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3478/17 od 19.09.2018. godine, u sednici održanoj 30.06.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3478/17 od 19.09.2018. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3478/17 od 19.09.2018. godine, odbijen je predlog tužilje za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1717/12 od 04.04.2012. godine.
Protiv rešenja drugostepenog suda tužilja je blagovremeno izjavila reviziju (žalbu) zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Odlučujući o reviziji tuženog u smislu člana 399. u vezi člana 412. stav 4. i 5. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.
Prema stanju u spisu, tužilja je 09.02.2017. godine podnela predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3478/17 od 19.09.2018. godine, kojom je delimično preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 128/11 od 14.09.2011. godine i odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da na ime neisplaćene zarade isplati tužilji novčane iznose navedene u izreci, kao i da na te novčane iznose izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Tužba je odbačena u delu koji se odnosi na uplatu poreza, a tužilja je obavezana da tuženom nadoknadi troškove postupka u iznosu od 40.000,00 dinara. Predlog je podnet na osnovu člana 422. stav 1. tač. 9. i 11. ZPP, a u predlogu je navedeno da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2533/15 od 02.12.2016. godine u odnosu na tužioce BB i VV, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao tužilja, dozvoljeno ponavljanje postupka okončanog presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6217/12 od 22.11.2012. godine, navedena drugostepena presuda je ukinuta i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 1045/11 od 16.03.2012. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev za naknadu štete zbog manje isplaćene plate. U presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2533/15 od 02.12.2016. godine je izražen drugačiji pravni stav po pitanju prava zaposlenih u kaznenim ustanovama na uvećanu platu u odnosu na stav koji je izražen u postupku po tužbi u ovom sporu, koji je okončan odbijanjem tužbenog zahteva. Naime, Odlukom Ustavnog suda I U 63/2007 od 18.11.2010. godine utvrđeno da je odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija neustavna, pa je zbog primene koeficijenta predviđenog neustavnom i nezakonitom Uredbom, tužena na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, u obavezi da naknadi štetu tužiocima koji su isto kao tužilja zaposleni u Upravi za ... . Po donošenju odluke Ustavnog suda, navedeni pravni stav je izražen u brojnim odlukama nižestepenih sudova i revizijskog suda, koje je tužilja navela u predlogu za ponavljanje postupka. Drugi osnov za ponavljanje postupka, prema navodima sadržanim u predlogu je Odluka Ustavnog suda Už-8442/2013 od 13.01.2016. godine, kojom je usvojena ustavna žalba GG, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5335/13 od 19.09.2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5566/11 od 10.05.2013. godine i utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U konkretnom slučaju, po oceni tužilje, kao predlagača, promena stava u odlučivanju o istovetnim tužbenim zahtevima predstavlja novu činjenicu i mogućnost da je upotrebi kao novi dokaz na osnovu koga bi za nju mogla biti doneta povoljnija odluka da je upotrebljena u ranijem postupku. Isto tako, tužilja se nalazi u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situciji kao podnositeljka ustavne žalbe, iz čega sledi da se saglasno članu 87. Zakona o ustavnom sudu, Odluka Ustavnog suda u kojoj je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu odnosi i na nju.
Pravno stanovište tužilje se ne može prihvatiti.
Prema članu 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku. Članom 422. stav 1. tačka 11. ZPP, propisano je da postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti, ako je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu prava ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, dok je u članu 87. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, broj 109/07, 99/11, 18/13-US, 40/15 i 103/15) propisano da ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, razlozi koje tužilja, kao podnosilac predloga, navodi ne mogu biti osnov za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Promenjen pravni stav u kasnije donetim odlukama apelacionog suda ili Vrhovnog kasacionog suda, donetim u odlučivanju u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, ne predstavlja novu činjenicu ili novi dokaz na osnovu koga bi za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da je ta činjenica ili dokaz bila upotrebljena u ranijem postupku. Tačnije, navedena okolnost promene pravnog stava, nije razlog propisan u članu 422. ZPP iz kojeg se može ponoviti pravnosnažno okončan postupak. Zakonodavac je u članu 422. stav 1. tačka 11. ZPP kao razlog za ponavljanje postupka propisao odluku Ustavnog suda i odluku Evropskog suda za ljudska prava, a ne i odluke apelacionih sudova i Vrhovnog kasacionog suda, kada se postojeća praksa menja i pravo drugačije tumači. Međutim, pravno dejstvo određene odluke Ustavnog suda se ne može proširiti u smislu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ukoliko to Ustavni sud nije utvrdio u svojoj odluci. Ustavni sud u svojoj odluci Už-8442/2013 utvrdio je povredu prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku pravnu zaštitu u predmetu sa istovetnim činjeničnim i pravnim osnovom, ali u konkretnom slučaju uslovi za ponavljanje postupka nisu ispunjeni iz navedenog razloga, budući da povreda prava na jednaku pravnu zaštitu nije utvrđena ustavno sudskom odlukom u konkretnoj pravnoj stvari i da Ustavni sud u odluci Už-8442/2013 nije utvrdio prošireno dejstvo te odluke.
Stoga, kako je nižestepenim odlukama pravilno odbijen predlog tužilje za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, jer nijedan od uslova za ponavljanje pravnosnažno završenog postupka nije ispunjen, Vrhovni kasacioni sud primenom člana 405. stav 1. u vezi sa članom 412. stav 5. ZPP odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
