U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Mirosavljević, predsednika veća, Nadežde Vidić, Mirjane Andrijašević, Zorana Hadžića i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislava Vidicki, advokat iz ..., protiv tuženog Klinički centar Vojvodine, sa sedištem u Novom Sadu, čiji je punomoćnik Milena Ivošević, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3101/22 od 20.07.2022. godine, u sednici održanoj 07.06.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3101/22 od 20.07.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3101/22 od 20.07.2022. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2249/21 od 10.05.2022. godine u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji za period od 01.06.2018. godine do 31.05.2021. godine isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 108.830,25 dinara sa zateznom kamatom od 15.02.2022. godine do isplate i obračunatom zateznom kamatom od dospelosti do 14.02.2022. godine u iznosu od 22.978,64 dinara i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 84.770,21 dinar sa zateznom kamatom od 15.02.2022. godine do isplate i obračunatom zateznom kamatom od dospelosti do 14.02.2022. godine u iznosu od 16.662,00 dinara i ODBIJA zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a OBAVEZUJE tužilja da tuženom na ime naknade troškova celog postupka plati 174.540,07 dinara, u roku od osam dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2249/21 od 10.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odlučeno je da se tužbeni zahtev tužilje usvoji. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove ishrane u toku rada za period od 01.06.2018. godine do 31.05.2021. godine sa zateznom kamatom i obračunatom zateznom kamatom kao u njegovom sadržaju. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi regres za korišćenje godišnjeg odmora za isti period sa zateznom kamatom i obračunatom zateznom kamatom kao u njegovom sadržaju. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati 66.000,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke, oslobođena je tužilja obaveza plaćanja troškova sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3101/22 od 20.07.2022. godine, žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je dala odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju prava zaposlenih u zdravstvenim ustanovama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tuženog i obavljala poslove ... do 10.12.2018. godine, a potom poslove ..., sa koeficijentom za obračun plate od 7,34. Tuženi je u spornom periodu tužilji obračunavao i isplaćivao platu na taj način što je osnovicu koju objavljuje Vlada RS množio s koeficijentom radnog mesta tužilje, koji metod obračuna primenjuje na sve zaposlene od početka primene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama od 2001. godine, pa kako je tako dobijena visina osnovne plate za svaki mesec spornog perioda bila niža od minimalne zarade, tuženi je svakog meseca vršio dopunu do iznosa minimalne zarade. Tuženi u obračunskim listama za sporni period nije iskazivao topli obrok i regres kao posebnu obračunsku stavku. U toku prvostepenog postupka obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, a sud je prihvatio varijantu obračuna traženih naknada spram parametara iz trenutno važećih PKU u Republici Srbiji, i to naknada za ishranu u toku rada u iznosu od 250,00 dinara bruto (iskazano u neto) i mesečni iznos regresa u visini od 1/12 minimalne zarade prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike za prethodnu godinu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da postoji obaveza tuženog da tužilji isplati sporne naknade. Tužilji, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, u minimalnoj zaradi ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tuženi tužilji isplaćivao minimalnu zaradu sledi da tužilji nije isplaćen topli obrok i regres, pa je tuženi dužan da joj tu naknadu isplati u visini utuženih iznosa.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su na pravilno utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Tuženi je zdravstvena ustanova koja se u smislu Zakona o javnim službama (“Službeni glasnik RS, br. 42/91…83/14) smatra javnom službom, zbog čega se na zaposlene kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 157/20).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 157/20), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana zakona, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/19, 58/20), u odredbi člana 91. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2 tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13. Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena kod tuženog koji se smatra javnom službom, na radnom mestu ... odnosno ... pa se na utvrđivanje i obračun plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/19, 58/20) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 106/2018). Dakle, na osnovu navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu, kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. To znači da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu plate, pa je okolnost da je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada bez uticaja na odlučivanje.

Imajući u vidu sve navedeno, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP ima pravo na naknadu troškova celog postupka. Iznos troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu tuženog, uzimajući pri tom, u skladu sa čl. 154. st. 1 ZPP- a, u obzir samo one troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice, i to: za odgovor na tužbu 9.000,00 dinara, na ime zastupanja na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara, za pristup na jedno neodržano ročište 6.000,00 dinara i na ime sastava žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, primenom Advokatske tarife važeće na dan preduzimanja tih radnji („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine). Tuženoj je priznat i trošak sudskih taksi, i to: za odgovor na tužbu 6.836,00 dinara, za žalbu i odluku suda po žalbi iznos od po 13.672,01 dinar, za reviziju 27.344,02 dinara i odluku suda po reviziji 41.016,03 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. i čl. 165. st. 2 istog zakona, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dragana Mirosavljević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić