Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. Zakona o parničnom postupku).

Tužilja je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova odgovora na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Predmet tražene pravne zaštite je isplata neisplaćenog bonusa po osnovu rezultata rada, a pravnosnažnom presudom je utvrđeno da je tužbeni zahtev osnovan. O ovom pravu tužilje, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Takođe, tužena nije uz reviziju dostavila presude iz kojih bi proizilazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete zbog neisplaćenog bonusa po osnovu rezultata rada za 2012. godinu (tužba radi novčanog potraživanja) u ovom sporu podneta je 29.07.2013. godine, a podneskom od 31.03.2015.godine tužba je preinačena povećanjem zahteva kojim je tužilja tražila isplatu 205.400,00 dinara, što čini vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude, a što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković