U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Bojana Mickoski, advokat iz ..., protiv tuženoj JKP „Mediana“ Niš, čiji je punomoćnik Dragan Jovanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5302/22 od 20.04.2023. godine, u sednici održanoj 31.01.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA kao neosnovana reviziji tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5302/22 od 20.04.2023. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1443/22 od 12.05.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike zarade, razlike naknade za topli obrok i regres za period od decembra 2012. godine zaključno sa decembrom 2014. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos od dospelosti do isplate, bliže određen ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove postupka od 209.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, kao i taksu za tužbu i odluku u ukupnom iznosu od 36.260,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5302/22 od 20.04.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime razlike zarade, razlike naknade za topli obrok i regres za period od decembra 2012. godine zaključno sa decembrom 2014. godine, pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate, bliže određen ovim stavom izreke, kao neosnovan i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 212.390,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 22.11.2004. godine, sa koeficijentom za isplatu zarade 2,20, a Aneksom ugovora o radu od 02.06.2011. godine, određen mu je koeficijent 3,4. Tužilac tužbom traži isplatu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade i naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od decembra 2012. zaključno sa decembrom 2014. godine, zasnivajući zahtev na odredbama Kolektivnog ugovora tuženog br. 1-1977 od 07.04.2011. godine, koji je u navedenom periodu bio na snazi. Tuženi je osporavao osnov i visinu tužbenog zahteva, navodeći da je obračun i isplatu spornih potraživanja vršio tužiocu u okvirima imperativnih - ograničavajućih propisa u koje spadaju Zakon o utvrđivanju maksimalne zarade u javnom sektoru, Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru, Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja korisnika javnih sredstava i Uredbe o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima. Na osnovu nalaza veštaka ekonomske struke od 13.04.2016. godine utvrđena je razlika od isplaćenih do pripadajućih iznosa za sve navedene osnove traženog novčanog potraživanja prema Kolektivnom ugovoru. Prema izveštaju Komisije veštaka utvrđeno je da je program poslovanja po pitanju mase isplaćenih sredstava zarade realizovan u procentu 99,72% za period od 2012. do 2015. godine. Cena rada za najjednostavniji rad formirana je tako što se masa sredstava za zarade za ukupan broj zaposlenih u bruto iznosu utvrđena programom poslovanja za konkretni mesec podeli brojem ukupnih koeficijenata zaposlenih u tom mesecu. Tako utvrđena cena rada množi se sa koeficijentom svakog zaposlenog radnika. Na taj način se utvrđuje osnovna zarada koja nije mogla biti u iznosu koji je utvrđen kolektivnim ugovorom, upravo zbog predefinisane sume sredstava za zarade i tokom vremena je odstupala sve više, jer je prosečna zarada u Republici koja je bila osnov za utvrđivanje osnovne zarade prema Kolektivnom ugovoru rasla u većem procentu, nego što je programima poslovanja planirano povećanje zarada, a koje je bilo uslovljeno drugim zakonskim i podzakonskim aktima. Takođe, počev od novembra 2014. godine primenom Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava došlo je do dodatnog smanjenja bruto osnovica, pa i cene rada kod tuženog.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na razliku zarade i naknadu troškova ishrane i regresa za godišnji odmor, primenjujući odredbe člana 104, 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbe člana 43. Kolektivnog ugovora tuženog od 07.04.2011. godine, s obzirom da tuženi nije mogao tužiocu uskratiti pravo priznato zakonom.

Pravilno je pobijanom drugostepenom odlukom preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan. Naime, tuženi je u spornom periodu bio u obavezi da primenjuje odredbe Zakona u vezi ograničenja po pitanju obračuna i isplate zarade i drugih primanja iz radnog odnosa - Zakona o utvrđivanju maksimalne zarade u javnom sektoru (član 1), Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru (član 2. tačka 5), što je regulisano i odredbom člana 32. tada važećeg Kolektivnog ugovora tuženog, te nije bilo mogućnosti mimo imperativnih zakonskih propisa vršiti isplatu. Iz navedenog proizlazi da je tuženi obračun i isplatu zarada i predmetnih naknada vršio u skladu sa donetim odlukama koje su bile bazirane na masi odobrenih sredstava za isplatu zarada zaposlenima kod tuženog prema Programu poslovanja i da je tuženi postupajući na taj način tužiocu u svemu tražene naknade isplatio u pripadajućem iznosu, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 1. Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br.108/13), propisano je da se ovim zakonom uređuje umanjenje neto zarade i neto drugih primanja zaposlenih, odnosno angažovanih lica u javnom sektoru Republike Srbije, uz određene izuzetke propisane ovim članom zakona.

Odredbom člana 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14 – stupio na snagu 28.10.2014. godine), propisano je da se ovim zakonom privremeno uređuje osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade, za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kao korisnika javnih sredstava sa ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plate i zarada u javnom sektoru.

Članom 104. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Tuženi je korisnik budžetskih sredstava i na njega se, osim pomenutog zakona, primenjuju Zakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu, pa obaveze koje preuzima moraju odgovarati aproprijaciji koja mu je odobrena za tu namenu u odgovarajućoj budžetskoj godini (član 54. Zakona o budžetskom sistemu). Suprotno navodima revizije, s obzirom da su pravila iz navedenih zakona imperativne prirode koja se moraju bezuslovno poštovati, bez prava da se u njima bilo šta menja, to kod budžetskog finansiranja plata kod tuženog nije moguće primeniti korektivno pravilo iz člana 8. stav 2. Zakona o radu, jer je upravo zakonom određen način utvrđivanja osnovice za plate. Zbog toga odredbe Posebnog kolektivnog ugovora, donete pre stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, ništave su i kao takve ne mogu da proizvode pravno dejstvo ukoliko su suprotne zakonu na osnovu člana 103. ZOO u vezi člana 240. Zakona o radu, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

U konkretnom slučaju, veštak je u svom izjašnjenju od 18.06.2018. godine, ukazala da je nakon analize svih merodavnih akata (uredbe o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima, instrukcije o izradi i praćenju realizacije godišnjih programa poslovanja, programe poslovanja za sporne godine i odluke o budžetu Grada Niša) utvrdila da je, u spornom periodu, masa sredstava za zarade bila u granicama planirane i da nije bilo prekoračenja u isplati zarada iznad programom odobrenih sredstava, kao i da je tuženi pravilno vršio obračun zarade i naknade za topli obrok i regres u skladu sa odlukama tužene o visini cene rada i visini naknada i to u određenom procentu od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u RS za prethodni mesec.

Sledom navedenog proizlazi da je pobijana odluka doneta primenom odgovarajućih zakonskih odredaba i da je tuženi za sporni period tužiocu isplatio zaradu i naknade za ishranu u toku rada i regres u okviru planiranih sredstava, donetih i usvojenih programima poslovanja za te godine, odnosno da je tuženi primenjivao cenu rada i visinu ovih naknada prema donetim odlukama osnivača.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku zbog čega mu ne pripadaju troškovi tog postupka, a zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen, jer ovi troškovi nisu bili nužni i neophodni za donošenje odluke po reviziji, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković