Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20 i 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tuženog određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je radi obavljanja poslova ... časopisa „BB“, nakon obavljenog razgovora sa modnom urednicom, glavnim i odgovornim urednikom časopisa „BB“ i zakonskim zastupnikom tuženog, stupila na rad kod tuženog 01.06.2015. godine bez zaključenog pisanog ugovora o radu, koji je obavljala do 08.08.2016. godine (nakon povratka sa godišnjeg odmora) kada joj je rečeno da više ne dolazi da posao. Navedene poslove koji su obuhvatali pisanje tekstova i pripremanje članaka za časopis „BB“, skupljanje garderobe za potrebe snimanja, stilizovanje manekena, pripremanje za fotografisanje i druge poslove po nalogu modne urednice, tužilja je obavljala svakog radnog dana, puno radno vreme od 9-17 časova. Ugovorena mesečna zarada u visini od 60.000,00 dinara (neto) redovno joj je isplaćivana „na ruke“. Tužilji je obećano da će potpisati ugovor o radu i da će biti prijavljena na obavezno socijalno osiguranje. U okviru impresuma modnog časopisa „BB“ od septembra 2015. godine, u junu, julu i avgustu 2016. godine, tužilja je označena kao ..., odnosno kao ... u periodu od oktobra 2015. godine do maja 2016. godine kada je učestvovala u pripremanju i pisanju tekstova za navedeni časopis.

Polazeći od ovakvog utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.06.2015. godine shodno članu 32. stav 2. Zakona o radu, te da je tuženi u obavezi da je vrati na rad i na ime tužulje uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period od 01.06.2015. godine do 08.08.2016. godine.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 30. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 13/2017), propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac i koji se smatra zaključenim kad ga potpišu zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik. Iz navedene odredbe sledi da je ugovor o radu formalan, dvostrano obavezan i teretan pravni posao.

Prema članu 32. st.1 Zakona o radu ugovor o radu se zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku. Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom prvim ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (st. 2.).

Pravilno o fikciji postojanja radnog odnosa je zakonodavac uveo radi sprečavanja zloupotrebe na tržištu rada i eliminacije „rada na crno“ (faktičkog rada) izraženo u članu 32. stav 2. Zakona o radu. Ova pravna fikcija omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora o radu u pismenom obliku. Za njenu primenu dovoljno je da je radnik stupio na rad, pa se smatra da je danom početka rada zasnovao radni odnos. U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je od stupanja na rad kod tuženog 01.06.2015. godine do 08.08.2016. godine faktički obavljala poslove na koje je raspoređena, sa određenim radnim vremenom i dogovorenom zaradom.

Sledom iznetog, takav rad koji je tužilja obavljala kod tuženog, imao je sve karakteristike radnog odnosa bez obzira što nije zaključen ugovor o radu kojim bi se regulisao njen radno pravni status, zbog čega je nastupila pravna fikcija o zasnivanju radnog odnosa tužilje kod tuženog na neodređeno vreme danom početka rada 01.06.2015. godine, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

U situaciji kada je zaposleni stupio na rad nije nužno (kao što smatraju nižestepeni sudovi) posebno istraživati volju ugovarača. Volja se smatra postojećom samom činjenicom da poslodavac prima zaposlenog na rad i da zaposleni za rad prima naknadu (zaradu). Ako poslodavac ne želi primenu ove odredbe (fikcije o postojanju radnog odnosa) mora zaključiti ugovor o privremenim ili povremenim poslovima, ugovor o delu, ugovor o stručnom usavršavanju, ugovor o volontiranju u skladu sa odredbama Zakona o volontiranju („Službeni glasnik RS“ br.36/2010) ili neki drugi ugovor kojim se izričito ne zasniva radni odnos. U konkretnom slučaju, između stranaka nije zaključen u pisanom obliku neki od ugovora kojim se ne zasniva radni odnos. Iz svega navedenog neosnovani su navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijanog prava. U preostalom delu revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Sledom iznetog, primenom člana 105. stav 2. Zakona o radu pravilno nižestepeni sudovi obavezuju tuženog da za period od 01.06.2015. godine do 08.08.2016. godine, na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 153. i 154. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković