Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka s predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažnom presudom obavezana je tužena da isplati tužilji naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u lokalu, u mestu Stari Žednik, u situaciji kada je zbog udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada (... – Stari Žednik), tužilja imala stvarne i opravdane troškove prevoza, a tužena je tužilji plaćala troškove međugradskog prevoza, ali ne i troškove prevoza u lokalu, u mestu Stari Žednik, koje je plaćala zaposlenima sa prebivlašitem u Starom Žedniku. O ovom pravu tužilje i visini tražene naknade, nižestepeni sudovi su odlučili pravilnom primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015), koji ne zahtevaju ni novo, niti drugačije tumačenje. Nasuprot navodima revizije, Zakon o platama u državanim organima i javnim službama ne reguliše pravo zaposlenih na naknadu troškova prevoza radi dolaska na rad i odlaska sa rada, a nema mesta ni primeni Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika imajući u vidu da se odredbe navedene Uredbe odnose na državne službenike i nameštenike, u koju kategoriju zaposlenih ne spadaju zaposleni u osnovnim školama, shodno članu 14. stav i 2 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (''Sl. Glasnik RS, br. 88/17...6/20). Pobijana drugostepena presuda ne odstupa od sudske prakse po pitanju prava zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada. Ona je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda , u predmetima sa pravnim i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, po kome je suština prava zajemčenog članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu da se zaposlenom isplati nadoknada za troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta zaposlenja, ako zbog razdaljine između tih mesta zaposleni te troškove evidentno ima. Opredeljenje zakonodavca da se visina naknade prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza, i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično). Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 01.03.2021. godine radi naknade štete, a vrednost predmeta spora je 63.388,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000,00 evra, to je Vrhovni sud ocenio da je revizija tužene nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković