Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 2946/13 od 20.11.2013. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Vranju, Sudske jedinice u Bujanovcu P1 160/12 od 02.08.2013. godine, u prvom stavu izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tužena obaveže da u njihovu korist uplati premije za dobrovoljno penzijsko osiguranje kod ''Dunav'' Društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom a.d. Beograd, za period od 01.03.2006. godine do 06.02.2009. godine, u iznosu od 95.500,00 dinara za tužioca AA, za period od 01.03.2006. godine do 10.10.2008. godine u iznosu od 85.500,00 dinara za tužioca BB i za tužilju VV, za period od 01.03.2006. godine do 04.06.2009. godine, u iznosu od 96.000,00 dinara, kao i zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 4. istog Zakona, na koju revident u reviziji ukazuje nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog i to tužilac AA do 06.02.2009. godine, tužilac BB do 27.01.2009. godine, a tužilja VV do 04.02.2009. godine, kada im je, rešenjem tuženog, prestao radni odnos zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena u preduzeću. Tuženi je sa AD za penzijsko osiguranje ''Dunav – TBI'' zaključio, 09.12.2005. godine, ugovor o dobrovoljnom penzijskom osiguranju br. 497, putem uplate premija – doprinosa od strane poslodavca, kojim se obavezao da će za svoje radnike, svakog meseca, uplaćivati doprinos u fiksnom iznosu od po 3.000,00 dinara mesečno po zaposlenom. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme i stupio na snagu danom potpisivanja, a proizvodio je pravno dejstvo potpisivanjem polise, odnosno ponude i uplatom prve mesečne rate uplate doprinosa, uz mogućnost sporazumnog raskida ugovora, kao i jednostranog raskida, u skladu sa uslovima osiguranja i zakonom, pisanim putem uz otkazni rok od tri meseca. Donošenjem Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, navedeno akcionarsko društvo je promenilo naziv u ''Dunav'' Društvo za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom a.d., koje je pravni sledbenik AD penzijskog osiguranja ''Dunav – TBI'' Beograd. Nakon toga, tuženi je sa navedenim društvom 17.09.2007. godine zaključio novi ugovor o penzijskom planu i obavezao se da vrši uplate penzijskog doprinosa za račun članova dobrovoljnog penzijskog fonda u iznosu od 3.000,00 dinara po članu. Nakon zaključenja prvog ugovora, tuženi je uplaćivao premije od maja do jula 2006. godine, a nakon toga nije vršio uplate doprinosa za dobrovoljno penzijsko osiguranje, niti je podneo pismeni otkaz navedenih ugovora. Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog od 15.09.2005. godine, odredbom člana 47.predviđeno je da je poslodavac dužan da na svoj teret za zaposlenog uplaćuje premiju za dobrovoljno dodatno penzijsko osiguranje. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da tuženi nije vršio uplatu doprinosa za dobrovoljno penzijsko osiguranje za račun članova dobrovoljnog penzijskog fonda, pa i tužilaca, za periode i u iznosima kao u izreci prvostepene presude.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, nalazeći da je tuženi dužan da u njihovu korist uplati premije za dobrovoljno penzijsko osiguranje kod ''Dunav'' Društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom a.d. Beograd, bez obzira što su oni povukli svoja akumulirana sredstva.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbio, primenom odredbe člana 62.stav 1. Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i planovima (''Službeni glasnik RS'', br. 85/2005), koji je bio u primeni u vreme kada su tužioci postali članovi fonda, nalazeći da su tužioci akumuliranim sredstvima raspolagali, odnosno povukli su svoja sredstva kod fonda i prestali da budu njegovi članovi, čime je ugašen i njihov individualni račun kao članova fonda, pa je poslodavcu, kao obvezniku uplate, prestala obaveza uplate penzijskog doprinosa za člana fonda koji je povukao novčana sredstva.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, a tužioci osnovano na to u reviziji ukazuju.

Ugovor o dobrovoljnom penzijskom osiguranju putem uplate premije - doprinosa od strane poslodavca je ugovor u korist trećeg lica koji je stupio na snagu danom potpisivanja, a uplatom doprinosa počeo da proizvodi pravna dejstva. Od momenta zaključenja ugovora, ugovorne strane moraju da poštuju ugovorne obaveze, što znači da zaposleni, u čiju korist je zaključen ugovor, ima neposredno pravo da traži od poslodavca uplatu premija, kako je to regulisano Pojedinačnim kolektivnim ugovorom. U tom smislu donet je i pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 07.06.2019. godine.

Povlačenje i raspolaganje akumuliranim sredstvima, propisano je u odredbi člana 62. Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima (''Službeni glasnik RS'', br. 85/2005), tako što se akumulirana sredstva mogu povući jednokratnom isplatom, programiranom isplatom, kupovinom anuiteta, ili kombinacijom ovih načina (stav 2.). Poslodavcu kao obvezniku uplate, prestaje obaveza uplate penzijskog doprinosa za člana fonda koji u celini ili delimično povuče akumulirana sredstva, osim u slučajevima iz člana 9. ovog člana (stav 6.).

Pobijana odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjenici da su tužioci akumuliranim sredstvima raspolagali, odnosno da su ih povukli. Međutim, drugostepeni sud pri odlučivanju nije imao u vidu da su tužioci tek danom povlačenja sredstava prestali da budu članovi fonda, čime je istovremeno prestala obaveza poslodavca da im ubuduće uplaćuje penzijske doprinose, bez obzira na činjenicu da li su oni nastavili da rade kod poslodavca. S tim u vezi, drugostepeni sud nije imao u vidu činjenice kada je svaki od tužilaca povukao akumulirana sredstva, odnosno da li je to bilo pre ili posle perioda za koji oni traže uplatu u njihovu korist premije za dobrovoljno penzijsko osiguranje. Zbog pogrešne primene materijalnog prava drugostepeni sud nije cenio ostale navode žalbe tužene.

U ponovnom postupku, potrebno je da drugostepeni sud postupi po primedbama izloženim u ovom rešenju, kako bi imao mogućnost da donese novu i pravilnu odluku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković