O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2912/20 od 18.11.2021. godine, u stavu prvom, trećem, sedmom, devetom, trinaestom i petnaestom izreke, obavezan je tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd da tužiocima, za period od 01.03.2015. godine do 31.08.2015. godine, isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pojedinačne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim, četvrtim, osmim, desetim, četrnaestim i šesnaestim izreke, obavezan je tuženi AD „Srbija Voz“, Beograd, da za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2017. godine, isplati tužiocima na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pojedinačne opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom petim, šestim, jedanaestim, dvanaestim, sedamnaestim i osamnaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u delu u kojem su tražili da se obaveže tuženi AD “Srbija Voz“, Beograd, da tužiocima na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.03.2015. godine do 31.08.2015. godine, solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“ AD Beograd, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom devetnaestim izreke, obavezani su tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 266.996,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 729/22 od 01.04.2022. godine, stavom prvim, drugim, četvrtim, petim, sedmim i osmim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, sedmom, osmom, devetom, desetom, trinaestom, četrnaestom, petnaestom i šesnaestom izreke i odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca da se obaveže tuženi „Železnice Srbije“ AD da tužiocima na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.03.2015. godine do 31.08.2015. godine isplati novčane iznose sa pripadajućom kamatom, kao i da se obaveže tuženi „Srbija Voz“ AD, da tužiocima na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2017. godine isplati novčane iznose sa pripadajućom kamatom. Stavom trećim, šestim i devetim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu petom, šestom, jedanaestom, dvanaestom, sedamnaestom i osamnaestom izreke. Stavom desetim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu devetnaestom izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tužilaca da im tuženi solidarno naknade troškove postupka u ukupnom iznosi od 266.996,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom jedanaestim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, izjavljena protiv odluke sadržane u stavu drugom, četvrtom, osmom, desetom, četrnaestom i šesnaestom izreke prvostepene presude. Stavom dvanaestim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, izjavljena protiv odluke sadržane u stavu petom, šestom, jedanaestom, dvanaestom, sedamnaestom i osamnaestom izreke prvostepene presude. Stavom trinaestim izreke, obavezani su tužioci da tuženom „Srbija Voz“ AD naknade troškove po žalbi u iznosu od 11.800,00 dinara. Stavom četrnaestim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju su blagovremeno izjavili tužioci zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbe člana 403. i 404. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u odnosu na preinačeni deo, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su do 01.09.2015. godine bili u radnom odnosu kod tuženog Železnice Srbije“ AD. Kolektivnim ugovorom tog tuženog iz marta 2015. godine predviđeno je da su naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u vrednosti radnog časa za obračun i isplatu zarade. U obračunskim listama zarada nisu posebno iskazivani iznosi ovih naknada, niti su u označenom kolektivnom ugovoru utvrđeni parametri na osnovu kojih je moguće ove naknade izdvojiti iz iznosa zarada po osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu. Po aneksu ugovora o radu od 01.09.2015. godine tužioci su od označenog dana nastavili da rade kod tuženog „Srbija Voz“ AD, osnovanog Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine kao društvo sticalac dela imovine tuženog Železnice Srbije“ AD Beograd utvrđenog deobnim bilansom kao sastavnim delom plana statusne promene tog privrednog društva, izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava. Tuženi „Srbija Voz“ AD Beograd upisan je u registar privrednih subjekata rešenjem agencije za privredne registre od 10.08.2015. godine. Planom statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD predviđeno je da će se opis preuzetih obaveza privrednih društava nastalih statusnom promenom urediti posebnim ugovorom. Svi učesnici statusne promene potpisali su protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD od 24.06.2016. godine, kojim je prihvaćeno početno stanje u poslovnim knjigama učesnika na dan 10.08.2015. godine. Po označenom protokolu, tužene Železnice Srbije“ AD preuzele su obaveze rezervisane za sudske sporove, odnosno sporove koji su u toku.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu obavezao tužene na isplatu spornih potraživanja nastalih u periodu kada su tužioci bili u radnom odnosu kod njih. Po stanovištu tog suda, označenim zakonskim odredbama tužiocima je priznato pravo na tražene naknade koje u opštem aktu - kolektivnom ugovoru iz marta 2015. godine nisu konkretizovane određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su iste posebno iskazivane u obračunskim listama zarada tužilaca. Zbog toga je i obavezao tužene na njihovu isplatu u visini utvrđenoj veštačenjem, korišćenjem kriterijuma iz poslednjeg kolektivnog ugovora po kojem je tuženi ove naknade obračunavao i isplaćivao zaposlenima. Tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi „Srbija Voz“ AD (u daljem tekstu: društvo sticalac) obaveže na solidarnu isplatu utuženih potraživanja nastalih pre statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD (u daljem tekstu: društvo prenosilac) i njegovog osnivanja sud je odbio sa obrazloženjem da je u skladu sa protokolom od 24.06.2016. godine obaveza isplate ovih naknada samo obaveza društva prenosioca.

Drugostepeni sud je, prihvatajući razloge prvostepenog suda, odbio žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, a usvojio je žalbe tuženih i preinačio pobijanu presudu u delu kojim je zahtev tužilaca usvojen. Po stanovištu tog suda, saglasno članu 118. stav 1. Zakona o radu tužioci naknadu spornih troškova ostvaruju u skladu sa opštim aktom, ugovorom o radu, odnosno kao deo osnovne zarade, jer je kolektivnim ugovorom društva prenosioca bilo predviđeno da su one uračunate u vrednost radnog časa, pri čemu su bez značaja okolnosti da se ne može utvrditi obim u kojem ove naknade učestvuju u obračunskoj vrednosti radnog časa i da njihova visina nije posebno iskazivana u obračunskim listama zarada za tužioce.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučio da preinači prvostepenu presudu u delu kojim su usvojeni tužbeni zahtevi.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koje se primenjuju od 01.01.2006. godine, pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom društva prenosioca od 24.03.2015. godin, koji je nastavilo da primenjuje i društvo sticalac predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nisu dostavili odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužilaca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužiocima, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su sporne naknade nominalno iskazali u platnim listama tužilaca, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Shodno izloženom, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe primenjivali na štetu tužilaca. Pošto kolektivni ugovor koji se primenjivao u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu traženih naknada, tužioci mogu potraživati njihovu isplatu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. U ovom slučaju tužioci su to i učinili tako što su tužbene zahteve postavili u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih nalazom i mišljenjem veštaka, primenom tih parametara i takvi tužbeni zahtevi su osnovani.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Međutim, odlučujući o izjavljenoj reviziji tužilaca na potvrđujući deo pobijane presude, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno ovim delom pobijane presude je isplata na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao solidarne obaveze tuženog - društva sticaoca u odnosu na novčano potraživanje nastalo pre njegovog osnivanja (period mart- avgust 2015. godine). Odluke nižestepenih sudova kojima je odbijen tužbeni zahtev za isplatu navedenih naknada u skladu su sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca. Okolnost da je tuženo društvo sticalac preuzelo tužioce i sa njima zaključilo anekse ugovora o radu ne znači da je na taj način preuzelo i sve obaveze ranijeg poslodavca - društva prenosioca po osnovu radnog odnosa nastalog pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužioci zadrže u radnom odnosu, u skladu sa članovima 147-151 Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenima iz njihovog radnog odnosa. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj, u ovom delu, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u odnosu na potvrđujući deo, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate novčane naknade podneta je 10.04.2018. godine, a vrednost pobijanog dela potraživanja prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da je revizija tužilaca u ovom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

S obzirom na uspeh tužilaca u postupku po reviziji, tuženi su obavezani da tužiocima naknade opredeljene revizijske troškove u ukupnom iznosu od 231.000,00 dinara i to za sastav revizije 36.000,00 dinara i na ime sudskih taksi na reviziju i revizijsku odluku po 97.500,00 dinara, prema važećim AT i TT, u skladu sa odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić