tužilji GG za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada 81.841,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.11.2021. godine do isplate, kao i 17.273,99 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate od dospelosti do 22.11.2021. godine i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora 83.692,22 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.11.2021. godine, kao i 16.134,42 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate od dospelosti do 22.11.2021. godine i ODBIJA zahtev tužilja za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJU SE tužilje da tuženoj naknade troškove celog postupka od 74.267,40 dinara, u roku od osam dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1485/21 od 29.04.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da svakoj od tužilja za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznose navedene u izreci pobijane presude sa zakonskom kamatom od 23.12.2021. godine do isplate, kao i iznos obračunate zatezne kamate do 22.11.2021. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiljama naknadi troškove parničnog postupka od 152.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3033/22 od 11.08.2022. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložila je da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih u javnim službama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilje su u radnom odnosu kod tužilje na poslovima ... sa koeficijentom za obračun plate 7,34. U periodu od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine tužena je obračunavala tužiljama platu tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada RS množila sa koeficijentom njihovog radnog mesta. Tako obračunata osnovna plata tužilja je bila niža od minimalne zarade te je tužena vršila isplatu tužiljama do visine minimalne zarade. U obračunskim listama plate tužiljama nisu iskazivane kao posebne stavke naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina predmetnih naknada za svaku od tužilja, utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, primenom kriterijuma u uporednim važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji koji se odnose na preduzeća koja se finansiraju iz budžeta i koji su važeći u vremenskom periodu na koji se odnose predmetna potraživanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i tuženu obavezali da im isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu utvrđen veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer su zaključili da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je članom 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tužena isplaćivala tužiljama minimalnu zaradu, sledi da tužiljama nije isplaćen topli obrok i regres, zbog čega je tužena dužna da im te troškove isplati u iznosima utvrđenim veštačenjem.

Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Članom 1. stav 1. tačka 3. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave Članom 3. stav 1. istog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Članom 4. stav 1. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), članom 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to, između ostalog za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. tog člana zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe Zakona o radu primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno, na osnovu člana 2. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Članom 2. stav 1. tačka 1. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koji se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

Tužilje su zaposlena kod tužene, sa kojih razloga se na utvrđivanje i obračun njihovih plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. S obzirom na to da poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisije da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Kada se ima u vidu sve napred navedeno, sledi da su primanja po osnovu naknada za ishrnu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu, kao jednom od elemenata plate, sa kojih razloga ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilja. Stoga, su neosnovani zahtevi tužilja, s obzirom da su naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u koeficijentu njene plate, a to što je tužiljama u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada je bez uticaja na drugačiju odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Pošto tužilje nisu uspele u ovom postupku, ne pripada im pravo na naknadu troškova postupka, a dužne su da tuženoj, na osnovu člana 153. stav 1. ZPP, naknade troškove koji su joj bili potrebni radi vođenja ove parnice u smislu člana 154. istog Zakona prema opredeljenom zahtevu i to: na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav odgovora na tužbu i jednog obrazloženog podneska po 9.000,00 dinara, na ime zastupanja na tri održana ročišta po 10.500,00 dinara i za sastav revizije revizije 18.000,00 dinara na osnovu važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“ br. 37/21 od 14.04.2021. godine), kao i sudske takse na odgovor na tužbu 6.767,40 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...95/18).

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu trećem izreke, doneo primenom člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković