U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mirjana Ćirković Midić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Odred žandarmerije u Kraljevu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Kraljevu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1781/22 od 24.08.2022. godine, u sednici održanoj 17.05.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1781/22 od 24.08.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1 20/22 od 03.03.2022. godine, stavom 1. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime terenskog dodatka za period od februara 2015. godine zaključno sa decembrom 2017. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom u visini i na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom 2. izreke, obavezana je tužena da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 79.050,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke o troškovima postupka pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1781/22 od 24.08.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Kraljevu P1 20/22 od 03.03.2022. godine tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime terenskog dodatka za period od februara 2015. godine zaključno sa decembrom 2017. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose u određenim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, sve u roku od osam dana od dana prijema presude. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 440.883,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke o troškovima postupka pa do konačne isplate, u roku od osam dana po prijemu presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, nije učinjena ni druga bitna povreda odredaba parničnog postupka, a posebne povrede postupka se u navodima revizije tužene i ne ističu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu policijskog službenika. Tužilac je u utuženom periodu bio angažovan u kopnenoj zoni bezbednosti. Tužena tužiocu nije isplatila naknadu za rad i boravak na terenu. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tužena tužiocu isplatila iznos na ime dnevnice za otežane uslove rada, za period kada je tužilac bio angažovan u kopnenoj zoni bezbednosti ali ne i terenski dodatak. Tužilac potražuje 3% od prosečne mesečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji po danu provedenom na terenu što ukupno prema nalazu veštaka čini iznos od 377.169,66 dinara.

Odlučujući o zahtevu, prvostepeni sud je zaključio da terenski dodatak po svojoj suštini predstavlja naknadu za otežane uslove rada na terenu i da je tužena svoju obavezu prema tužiocu izmirila time što je tužiocu isplatila naknadu po osnovu otežanih uslova rada pa je tužbeni zahtev u tom delu odbio kao neosnovan.

Apelacioni sud nije prihvatio ovakvo stanovište prvostepenog suda nalazeći da je neprihvatljivo da je potraživanje tužioca po osnovu terenskog dodatka isto kao i naknada na ime otežanih uslova rada. Polazeći od odredbe člana 147. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/2005, 63/2009-odluka US, 902/2011 i 64/2015) koji je bio na snazi do 05.02.2016. godine, gde je predviđeno da policijski službenik ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu koji se bliže uređuje aktom ministra uz saglasnost Vlade pa je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca. Pri tome, nalazi da Poseban kolektivni ugovor za policijske službenike („Službeni glasnik RS“, br. 22/15 i 70/15) ne reguliše pitanje naknade za rad i boravak policijskih službenika na terenu zbog čega se shodno odredbi člana 47. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike primenjuju odredbe Zakona o policiji i propisi kojima se uređuju radni odnosi u državnim organima. Shodno tome, sva prava i obaveze policijskih službenika kada je za njih povoljnije primenjuju se odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe a u konkretnom slučaju primenjuje se Uredba o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07, 84/14, 84/15). Prema odredbi člana 47. stav 1. naznačene uredbe propisano je da se državnom službeniku ili namešteniku isplaćuje naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koja iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji prema poslednjem konačno objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate. To pravo zaposlenog predviđeno je odredbom člana 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/15, 50/15). Stoga je nepravilan zaključak prvostepenog suda da su potraživanja tužioca po osnovu terenskog dodatka, isto što i naknada na ime otežanih uslova rada. Isplaćeni iznos naknade troškova za otežane uslove rada tuženu ne oslobađa obaveze naknade i terenskog dodatka. Ovo stoga što terenski dodatak uvek pripada policijskim službenicima dok rade i borave na terenu bez obzira na terenske uslove, odnosno prirodu rada.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda je pravilno. Naime, odredbom člana 147a Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/2005 sa izmenama i dopunama) koji je bio na snazi do 05.02.2016. godine propisano je da zaposleni ima pravo na dodatak na platu za dodatno opterećenje na radu. Odredbom člana 147b istog zakona propisane su naknade troškova po kojoj pored drugih policijskom službeniku pripada naknada troškova rada i boravka na terenu, koja se bliže uređuje aktom ministra uz saglasnost Vlade. Dalje, pravilno zaključuje drugostepeni sud da je članom 47. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Službeni glasnik RS“, br. 22/15, 70/15) propisano da se na prava i obaveze policijskih službenika kada je za to za njih povoljnije primenjuju odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, broj 25/15). Dalje je članom 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, broj 25/15) sa aneksom Posebnog kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 50/2015-22), propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak koji iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike Srbije prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate. Uredbom o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/2007) u članu 44. propisano je da se državnom službeniku i namešteniku isplaćuje naknada troškova rada a i boravka na terenu (terenski dodatak) koja iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi RS prema poslednjem konačno objavljenom podatku republičkog organa za poslove statistike na dan isplate.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev tužioca i uz pravilnu primenu materijalnog prava utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu kod utvrđenog da je tužilac bio angažovan u kopnenoj zoni bezbednosti izvan sedišta komande. Tužena nije dokazala da je tužiocu isplatila naknadu za boravak na terenu. Terenski dodatak predstavlja dodatak za vreme boravka policijskog službenika na terenu i pravo na dodatak na platu po osnovu terenskog dodatka spada u kategoriju prava po osnovu rada zajemčenog Ustavom i zakonom pa je drugostepeni sud pravilno zaključio da se tužena kao poslodavac ne može osloboditi obaveze da plati naknadu za nesumnjivo obavljen rad. Stoga se navodi iz revizije tužene ne mogu prihvatiti da je terenski dodatak uključen u isplatu koja je vršena zbog otežanih terenskih uslova rada, jer to spada u drugu kategoriju osnova za isplatu.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić