.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4374/2023
21.12.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilja AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ... i DD iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Lazar Đendić advokat iz ..., protiv tuženog Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, Beograd, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 360/23 od 03.02.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 21.12.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 360/23 od 03.02.2023. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 360/23 od 03.02.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1844/21 od 22.09.2022. godine, stavom prvim, četvrtim, sedmim, desetim i trinaestim izreke, usvojen je tužbeni zahtev za isplatu razlike između isplaćene plate i minimalne zarade i obavezan je tuženi da na ime manje isplaćene zarade za period od marta 2018. godine do decembra 2018. godine isplati svakoj od tužilja novčane iznose navedene u tim stavovima izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim, trećim, petim, šestim, osmim, devetim, jedanaestim, dvanaestim, četrnaestim i petnaestim izreke, odbijen je zahtev tužilja kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiljama za period od marta 2018. godine do februara 2021. godine isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u novčanim iznosima navedenim u tim stavovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom šesnaestim izreke, odbijen je kao neosnovan predlog tuženog da se Republika Srbija – Ministarstvo finansija i Republički fond za zdravstveno osiguranje pozovu u svojstvu umešača na strani tuženog. Stavom sedamnaestim izreke, obavezan je tuženi da tužiljama solidarno naknadi troškove postupka u iznosu od 257.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom osamnaestim izreke, tužilje su oslobođene obaveze plaćanja sudskih taksi.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 360/23 od 03.02.2023. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1 360/23 od 06.03.2023. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1844/21 od 22.09.2022. godine u stavu prvom, četvrtom, sedmom, desetom, trinaestom, šesnaestom i sedamnaestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, petom, šestom, osmom, devetom, jedanaestom, dvanaestom, četrnaestom i petnaestom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, u odnosu na usvajajući deo koji se odnosi na isplatu razlike do visine minimalne zarade, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilje su podnele odgovor na reviziju.
U ovom sporu tužilje, traže da se tuženi obaveže i na isplatu razlike između isplaćene i minimalne zarade. Nižestepeni sudovi su odluku o osnovanosti zahteva tužilja doneli primenom odredbe člana 111. Zakona o radu, o pravu na minimalnu zaradu koja pripada svim zaposlenima bez obzira na to ko je njihov poslodavac, kao zakonski minimum kojim se obezbeđuje zaštita i zadovoljavaju egzistencijalne i socijalne potrebe. O pravu na minimalnu zaradu zaposlenih u javnim službama, na koje se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, izjašnjavao se i Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi (odluka Už 8873/2014 od 29.09.2016. godine).
Sledstveno izloženom, po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tuženog u smislu člana 404. stav 1. ZPP, ni radi novog tumačenja prava, a ni u cilju ujednačavanja sudske prakse jer se u reviziji ne ukazuje na drugačije odluke donete u istovetnim parnicama.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
O dozvoljenosti revizije u sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela. U ovom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na svaku od tužilja, s obzirom da one nisu jedinstveni i nužni suparničari, u smislu člana 210. ZPP, (u odnosu na tužilju AA 7.887,06 dinara, BB 8.247,40 dinara, VV 8.291,79 dinara, GG 6.829,40 dinara i DD 7.759,14 dinara) očigledno je niža od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, merodavne za dozvoljenost revizije u smislu navedene odredbe.
Stoga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
