.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4385/2023
31.01.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Volarević, advokat iz ..., protiv tuženog Studentski centar „Subotica“ sa sedištem u Subotici, koga zastupa punomoćnik Veselin Guberinić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 894/23 od 29.03.2023. godine, u sednici održanoj 31.01.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 894/23 od 29.03.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 894/23 od 29.03.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Subotici P1 527/2021 od 14.12.2022. godine, stavovima prvim i drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da joj za period od 01.03.2018. godine do 31.03.2021. godine isplati i to: na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 107.428,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.09.2022. godine do isplate, kao i iznos od 30.029,22 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate i na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 79.244,15 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.09.2022. godine do isplate, kao i iznos od 21.697,05 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Stavom trećim izreke, tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 47.400,00 dinara, u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 894/23 od 29.03.2023. godine, stavovima prvim i drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je tužilja obavezana da tuženom, pored dosuđenog iznosa, naknadi troškove parničnog postupka od još 13.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom odbijena žalbe tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom trećim izreke, tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka od 18.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.
Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti novog tumačenja prava. Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o tužbenom zahtevu radi isplate neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sa pripadajućom kamatom, kojom je utvrđeno da tužbeni zahtev nije osnovan. Pobijana odluka je u skladu sa zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine (da zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog). Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u skladu su i sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužilje na isplatu traženih naknada i nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava u pogledu primene odredaba Zakona o platama u državnim organima i javnim službama službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), koji kao lex specialis isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu.
Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate podneta je 29.04.2021. godine, a podneskom od 09.11.2022. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva kojim je tužilja tražila isplatu 238.398,67 dinara, što čini i vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude.
Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tužilje nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
