Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca, kao zaposlenog kod tuženog, za isplatu razlike u visini predviđene i isplaćene naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i troškova za ishranu na radu koja se isplaćuje u bonovima u navedenom periodu, a koje tuženi nije isplatio po svom Kolektivnom ugovoru.

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana pobijana drugostepena presuda, nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tuženog u ovom sporu radi razmatranja spornog pravnog pitanja da li je visina troškova ishrane u toku rada u kolektivnom ugovoru tuženog iskazana u bruto ili neto iznosu.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada, predviđeno članom 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, ostvaruje se u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, ako to poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način. Bez obzira na ustanovljeni princip bruto zarade, koja u skladu sa članom 105. navedenog zakona sadrži u sebi poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, pojedinačne odredbe kolektivnog ugovora i ugovora o radu tumače se onako kako glase. U situaciji kada se u kolektivnom ugovoru navede konkretan novčani iznos koji se na ime naknade troškova za ishranu u toku rada ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenog pretpostaviti da je reč o ugovorenom bruto iznosu, jer to nije izričito predviđeno.

Kod navedenog, po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja, s obzirom na to da je odluka suda o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovana na primenu odgovarajućih odredbi materijalnog prava i u skladu sa praksom ovoga suda u sličnoj činjeničnopravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujuću dozvoljenost revizije u smislu člana 410 stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene nije dozvoljena.

U parnicama u kojima je predmet novčano potraživanje iz radnog odnosa za dozvoljenost revizije merodavan je opšti režim Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate je podneta dana 14.6.2022. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 9.415,50 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud ocenio da je revizija tužene nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu drugom izreke doneta je na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković