Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1692/23 od 12.07.2023. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predložila je da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata razlike pripadajući i isplaćene naknade troškova za dolazak na rad i odlaska sa rada. O ovom pravu tužioca sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava iz člana 118. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke ranije Vrhovnog kasacionog suda i sada Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom (o pravu zaposlenih kojima je isplaćivana manja naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada na razliku do pune naknade u visini cene mesečne pretplatne karte javnog prevoza bez popusta u situaciji kada poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz). Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a u konkretnom slučaju je utvrđeno da tužena nije imala zaključen ugovor sa javnim prevoznikom da bi mogla da kupuje za svoje radnike mesečne pretplatne karte sa popustom, pa u takvoj situaciji nije ni mogla da im obračunava naknadu troškova za prevoz u visini takve karte.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate razlike naknade troškova za dolazak na rad i odlaska sa rada podneta je 05.11.2019. godine, a podneskom od 14.09.2021. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 279.530,60 dinara i ovaj iznos je očigledno ispod novčanog cenzusa za dozvoljenost revizije.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković