Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao poslove ... . Evidencije o časovima prekovremenog rada tuženi nije vodio, a prema iskazima svedoka BB, šefa ... i VV, pomoćnog radnika u ... proizlazi da je obim posla bio veliki, da se skoro svakog dana ostajalo duže od redovnog radnog vremena, da su radili i subotom i nedeljom po tri sata najmanje, da je bilo prekovremenog rada po potrebi kada dođe kamion za utovar ili istovar, da je taj posao trajao u proseku sat – dva najviše dva puta nedeljno, kao i da su uvek mogli da na račun prekovremenog rada odsustvuju sa posla onoliko sati koliko bi proveli radi utovara i istovara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i dosudio tužiocu naknadu za prekovremeni rad shodno maksimalnom broju dozvoljenih sati prekovremenog rada, shodno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o radu, jer veštak nije mogao da utvrdi tačan broj sati prekovremenog rada, kojih je, po stavu prvostepenog suda, a na osnovu izvedenih dokaza bilo.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da se potraživanje tužioca svodi samo na njegove tvrdnje da je u utuženom periodu ostvario sate prekovremenog rada koje mu tuženi nije platio, dok se iz dokaza izvedenih u sprovedenom postupku, iskaza tužioca i saslušanih svedoka, nije moglo utvrditi tačno trajanje tog rada u vremenskom periodu za koji tužilac potražuje naknadu. Prema stavu suda, tužilac i saslušani svedoci su samo paušalno naveli da su ostajali po isteku radnog vremena, ali da se nisu precizno izjasnili o činjenici koliko sati je tužilac svakog dana ostajao nakon završetka redovnog radnog vremena, dok prema evidenciji tuženog, tužilac nije imao prekovremene radne sate u utuženom periodu. Iz ovih razloga, drugostepeni sud je zaključio da osnovanost svojih tvrdnji tužilac nije dokazao pravno valjanim dokazima o osnovu i visini potraživanja, što je bio dužan da učini, te je njegov tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana odluka doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, kao i da je drugostepeni sud, u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude, učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer u svojoj odluci nije naveo na osnovu kojih dokaza je utvrdio suprotno činjenično stanje. Imajući u vidu utvrđene činjenice, nejasan je izneti zaključak drugostepenog suda, koji je mogao biti samo rezultat drugačije ocene dokaza izvedenih pred drugostepenim sudom na raspravi, što je u konkretnom slučaju izostalo.

Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005...61/09 – važeći zakon u spornom periodu), propisano je da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Članom 53. istog zakona, bilo je propisano da je na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), kao i da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri sata dnevno po zaposlenom. Članom 108. stav 1. tačka 3. istog zakona, propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice.

Prema navedenim odredbama zakona, da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu, potrebno je da je zaposleni ostajao da prekovremeno radi na zahtev poslodavca i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena, da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, kao i visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni rad. Naime, u dokazivanju prekovremenog rada i broja prekovremenih radnih sati, u nedostatku pisanih dokaza sud ceni iskaze tužioca i svedoka, odnosno drugih zaposlenih lica. Kako je u konkretnoj situaciji prvostepeni sud utvrdio činjenično stanje na osnovu iskaza tužioca i saslušanih svedoka i zaključio da je bilo prekovremenog rada, te da sati duži od punog radnog vremena tužiocu nisu plaćeni, a da je na osnovu iskaza istih svedoka bez održavanja rasprave drugostepeni sud izveo drugačiji zaključak, drugostepena presuda je morala biti ukinuta.

Kako nije samo pisani zahtev ili odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada uslov za isplatu uvećane zarade, već i da li je duže ostajanje na poslu bez pisanog naloga poslodavca takvo da ima karakter prekovremenog rada, a što se posebno ceni prema prirodi delatnosti i organizaciji rada kod poslodavca, kao i specifičnosti posla koji zaposleni obavljaju kod poslodavca po ugovoru o radu, na tužiocu je teret dokazivanja da je radio duže od punog radnog vremena, kada i koliko, kao i da takav rad ima sve karakteristike prekovremenog rada u smislu člana 53. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci, a drugostepeni sud će u ponovnom postupku, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, potpuno utvrditi činjenice na koje je ukazano, a od kojih zavisi i pravilna primena materijalnog prava i zakonita odluka u ovoj parnici.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković