U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12) navedenog člana, ne predstavlja razlog zbog koga revizija, u smislu člana 407. stav 1. ZPP, može da se izjavi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme počev od 13.12.2017. godine do 31.12.2017. godine, po osnovu ugovora o radu od 12.12.2017. godine, radi obavljanja sistematizovanih poslova ..., a nakon toga je, po osnovu aneksa ugovora o radu od 25.12.2017. godine i 01.05.2017. godine, ugovor o radu na određeno vreme na istom radnom mestu produžavan do 30.06.2018. godine. Počev od 31.08.2018. do 28.02.2021. godine, tužilji je po osnovu više sukcesivno zaključenih aneksa ugovora o radu produžavan radni odnos na određeno vreme zbog potrebe realizacije projekata po osnovu više različitih ugovora. Među parničnim strankama je nesporno da je tužilja kod tuženog počev od 12.12.2017. do 28.02.2021. godine, kada joj je rešenjem tuženog prestao radni odnos na određeno vreme zbog isteka vremena na koje je zasnovan, neprekidno radila na istim sistematizovanim poslovima kod tuženog, ...., sistematizovano pod rednim brojem .. aktom o sistematizaciji tuženog.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi iz člana 37. stav 6. Zakona o radu za preobržaj radnog odnosa, pa je utvrđeno da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1), poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2), ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe proizlazi da se više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) smatraju jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na poslovima čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, u smislu citirane odredbe člana 37. stav 1. Zakona o radu, ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od 24 meseca. U konkretnom slučaju tužilja je sa tuženim zaključila više aneksa ugovora o radu, za period duži od tri godine neprekidnog rada, u kome je obavljala iste sistematizovane poslove, ... . Na ovaj način tuženi je postupao protivno odredbama zakona kojima je regulisan rad na određeno vreme, čime je zloupotrebio prava poslodavca. S obzirom na to da je tužilja neprekidno radila duže od tri godine na istim poslovima, a da je tuženi kao poslodavac zloupotrebio prava iz Zakona o radu, proizlazi zaključak da su po isteku 24 meseca, nastali uslovi iz člana 37. stav 6. Zakona o radu za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer je tužilja i nakon 13.12.2019. godine (kada je trebalo da joj prestane radni odnos, s obzirom da je radila 24 meseca neprekidno, na istim poslovima), nastavila da radi kod tuženog na osnovu saglasnosti poslodavca (imala je zaključen ugovor o radu). Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, u granicama postavljenog tužbenog zahteva (s obzirom da je do preobražaja došlo još 14.12.2019. godine), u smislu odredbe člana 37. st. 1. i 6. Zakona o radu. Zato su neosnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Revizijski navodi da je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme usled povećanog obima posla i realizacije projekata tuženog po ugovorima, su bez uticaja. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navedena okolnost nema značaja, zato što je do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme došlo istekom 24 meseca rada tužilje, na istim sistematizovanim poslovima na kojima je postojala stalna potreba za radom tužilje, a za suprotno, kako to pravilno zaključuju sudovi, tuženi nije pružio dokaze.

S obzirom da se ostalim navodima revizije osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Džakula,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić