Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. tačka 2. u vezi člana 407. stav 1. tač. 2. i 5. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog i obavljala poslove ... do 25.06.2010. godine kada joj je radni odnos prestao rešenjem tuženog broj .. od 25.06.2010. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu. Tuženi je dana 25.06.2010. godine tužilji isplatio otpremninu u iznosu od 108.123,00 dinara. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Čačku P1 364/14 od 29.04.2014. godine poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i naloženo je tuženom da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju stepenu stručne spreme koji tužilja ima. Naznačena presuda postala je izvršna 18.01.2017. godine. Tužilja je tuženom podnela zahtev za vraćanje na rad 20.01.2017. godine, ali je tuženi još uvek nije vratio na rad. Tužilja je u vreme kada joj je prestao radni odnos živela u zajednici sa bolesnim suprugom i ćerkom koja je invalid. Nakon prestanka radnog odnosa nije ostvarivala prihode od rada a od 16.09.2011. godine nakon smrti supruga, korisnik je porodične penzije. Tužilja potražuje naknadu štete u visini izgubljene zarade za period trajnog nezakonitog otkaza od 25.06.2010. do 28.02.2017. godine sve umanjeno za iznos ostvarene porodične penzije. Tuženi je 07.03.2017. godine istakao kompenzacioni prigovor prema tužilji radi prebijanja potraživanja tužilje sa potraživanjem tuženog na ime isplaćene otpremnine zbog prestanka radnog odnosa u iznosu od 108.123,00 dinara. Veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je kolika bi bila zarada tužilje koju bi ostvarila da nije bilo nezakonitog otkaza u periodu od 25.06.2010. do 28.02.2017. godine. Za osnovicu je uzeta minimalna zarada, nakon toga veštak je umanjio mesečne iznose zarade za iznos koji je tužilja primala na ime porodične penzije od 16.09.2011. godine. Utvrđeno je da je ukupan dug na ime izgubljene zarade za period počev od 25.06.2010. do 31.01.2017. godine a koji je dospeo 07.03.2017. godine iznosi 944.150,07 dinara a da zakonska zatezna kamata na dospela mesečna potraživanja tužilji na dan 07.03.2017. godine iznosi 389.274,55 dinara tako da ukupan dug za navedeni period iznosi 1.333.424,07 dinara. Isplatom otpremnine u iznosu od 108.123,00 dinara tuženi je otplatio deo izgubljene zarade tužilji i to za jun, jul, avgust, septembar, oktobar i deo decembra 2010. godine i to deo glavnice koji se odnosi na izgubljenu zaradu tako da je ostao glavni dug na dan 07.03.2017. godine od 1.225.301,62 dinara (glavni dug u iznosu od 836.027,07 dinara koji obuhvata deo decembra 2011. godine zaključno sa januarom 2017. godine i zakonska zatezna kamata u iznosu od 389.274,55 dinara). Dalje je veštačenjem utvrđeno da je iznos pripadajuće naknade u visini mesečne zarade koju bi tužilja ostvarila za februar 2017. godine izneo 10.926,04 dinara a koje potraživanje nije dospelo na dan 07.03.2017. godine. Stranke nisu imale primedbi na nalaz i mišljenje veštaka kako u pogledu računskog dela (od 04.07.2022. godine) tako i u pogledu vremena dospelosti potraživanja koja su stavljena u prebijanje sa danom 07.03.2017. godine (kada je istaknut kompenzacioni prigovor).

Polazeći od odredbe člana 191. Zakona o radu, člana 382. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, člana 336. Zakona o obligacionim odnosima i člana 13. stav 1. i člana 51. st. 1. i 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, drugostepeni sud je utvrdio da postoji potraživanje tužilje na ime naknade štete u visini izgubljene zarade sa zakonskom zateznom kamatom od dana padanja u docnju do prebijanja (07.03.2017. godine) utvrdio da postoji potraživanje tuženog na ime kompenzacionog prigovora i zahteva na ime isplaćene otpremnine zbog prestanka radnog odnosa i nakon prebijanja navedenih potraživanja obavezao tuženog da tužilji isplati naknadu štete na ime izgubljene zarade u visini preostalog iznosa utvrđenog u stavu četvrtom izreke i obavezao tuženog da tužilji naknadi štetu na ime izgubljene zarade za februar 2017. godine sa pripadajućom zateznom kamatom kao i da tuženi tužilji uplati obračunate doprinose i troškove postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je doneo presudu koja se revizijom tuženog pobija. Pravilno je drugostepeni sud utvrdio da postoji potraživanje tužilje prema tuženom sve shodno odredbi člana 191. stav 2. Zakona o radu (kojim je propisano da je u slučaju nezakonitog otkaza, pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje). Pravilno je zaključio da nije od uticaja što tužilja iako je uspela u sporu za poništaj otkaza nije podnela predlog za izvršenje (u smislu odredbe člana 382. Zakona o izvršenju) jer je evidentno da je tužilja dana 16.09.2011. godine postala korisnik porodične penzije s obzirom da joj je suprug preminuo. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da se u ovom slučaju može izvršiti prebijanje obaveze koju tuženi duguje tužilji a za iznos od 108.123,00 dinara koju je tuženi isplatio na ime otpremnine pa je glavni dug tuženog umanjio za taj iznos. Zaključeno je da tužilja ima i pravo na naknadu za izgubljenu zaradu za februar 2017. godine u iznosu od 10.926,04 dinara, a visina potraživanja tužilje je utvrđena putem veštačenja na koje stranke nisu imale primedbi.

Navodima iz revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Nisu prihvatljivi navodi iz revizije da je drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev i time povredio princip zabrane reformatio in peus. Ovo iz razloga što je izrekom presude drugostepeni sud utvrdio da je ukupno potraživanje 944.150,07 dinara, pravilno utvrdio koliko iznosi zatezna kamata, a nakon toga utvrdivši da postoji potraživanje tuženog prema tužilji od 108.123,00 dinara primenio princip prebijanja i obavezao tuženog da ostatak iznosa isplati tužilji u visini od 1.225.301,62 dinara. Stoji činjenica da je tužilja u zahtevu od 10.08.2022. godine tražila da sud obaveže tuženog da joj plati iznos od 836.027,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Međutim, kad se saberu iznosi koji su raščlanjeni u tom zahtevu proizlazi da je tužilja ukupan iznos na koji je imala pravo da potražuje umanjila za iznos od 108.123,00 dinara koje potraživanje tuženog se odnosi na isplaćenu otpremninu u vezi kojeg je i traženo prebijanje. Stoga se jasno može zaključiti da se u ovom slučaju ne radi o prekoračenju tuženog zahteva od strane drugostepenog suda. Nisu prihvatljivi navodi revizije da je na obračun potraživanja tužilje i zakonske zatezne kamate, primenjen komforni metod što je suprotno zakonu jer iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke to ne proizlazi a tuženi te navode nije dokazao prilaganjem drugih dokaza.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković