Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3109/21 od 18.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3187/17 od 27.04.2021. godine, u stavovima prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu četvrtom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3187/17 od 27.04.2021. godine i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 138.936,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu parnične stranke su izjavile blagovremene revizije i to tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tužena zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su oba revidenta predložila da se o njihovim revizijama odluči kao o izuzetno dozvoljenim na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu prava zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova na isplatu „terenskog dodatka“, u utuženom periodu, pa su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u delu koji se odnosi na isplatu „terenskog dodatka“ tužiocu u periodu od novembra 2014. godine do novembra 2017. godine, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Pri odlučivanju o tužbenom zahtevu tužioca za isplatu „terenskog dodatka“, u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu „policajac“ u Odredu žandarmerije u ... . U periodu od novembra 2014. godine do novembra 2017. godine, tužilac je boravio na terenu na poslovima i radnim zadacima na području kopnene zone bezbednosti, na pograničnim područjima Bugarske, Šida, Zaječara, kopnene zone bezbednosti prema Kosovu i Metohiji i sve vreme je bio u pripravnosti. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđeno je, na osnovu baze dnevnih rasporeda (obrasci EŽ04), da je tužilac u pripravnosti bio 1.456 časova, dok je na terenu proveo 133 dana.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca za isplatu „terenskog dodatka“ za utuženi period, odbili nalazeći da to pravo zaposleni ostvaruje na osnovu pismenog zahteva podnetog funkcioneru koji rukovodi državnim organom, a da tužilac, do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, nije priložio dokaze da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu terenskog dodatka, pa u situaciji kada mu to pravo nije priznato pojedinačnim rešenjem tuženog, po oceni nižestepenih sudova, tužilac ne može sa uspehom da traži isplatu po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 43. stav 1. i člana 44. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 86/2007... 84/15), rad na terenu je rad koji se po prirodi posla vrši izvan službnih prostorija a na koji se državni službenik ili nameštenik, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao i isplaćuje se naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) u visini od 3% prosečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku.

Posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike („Službeni glasnik RS“, br. 18/2011 i 46/2014), ugovoreno je pravo zaposlenog na naknadu troškova rada i boravka na terenu (član 33), a odredbom člana 47. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Službeni glasnik RS“, broj 70/2015), predviđeno je da se na prava i obaveze policijskih službenika kada je to za njih povoljnije, primenjuju odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.

Prema odredbi člana 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, broj 25/2015), zaposleni ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koji iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike Srbije prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate, a sve u vezi člana 17. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/2005... 157/2020).

Na osnovu odredbe člana 256. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05), opšti, posebni kolektivni ugovori i kolektivni ugovori kod poslodavca primenjuju se neposredno i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključenja kolektivnog ugovora bili učesnici kolektivnog pregovaranja.

U konkretnom slučaju, tužilac je obavljao rad na terenu po nalogu ovlašćenog lica i prema dnevnom rasporedu rada pa je tužena dužna da mu isplati naknadu po tom osnovu neposrednom primenom Posebnog kolektivnog ugovora (važeći u spornom periodu) donetog u skladu sa zakonom, na osnovu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica, kojom su predviđeni uslovi i parametri za određivanje visine tih troškova. Prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarenje tog prava, podnošenjem pisanog zahteva, nije uslov za pokretanje sudskog postupka, kako su pogrešno zaključili nižestepeni sudovi. To da li je rukovodilac organa o tom pravu zaposlenog odlučio posebnim rešenjem protiv kog pojedinačnog akta je dozvoljena žalba u upravnom postupku i obezbeđena sudska zaštita u upravnom sporu, nije od uticaja na obavezu isplate naknade terenskog dodatka.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno, jer nižestepeni sudovi nisu cenili nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko- finansijske struke u pogledu visine potraživanja tužioca na ime „terenskog dodatka“.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, činjenično stanje u pogledu iznosa štete prouzrokovane tužiocu tako što mu nije isplaćena naknada po osnovu terenskog dodatka, u utuženom periodu, u potpunosti i pravilno utvrdi, kako bi imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava o tom tužbenom zahtevu tužioca donese novu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava u pogledu naknade štete tužiocu na ime neisplaćene naknade po osnovu pripravnosti, u utuženom periodu, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

Odluka nižestepenih sudova o priznavanju prava tužiocu na naknadu štete na ime neisplaćenih naknada po osnovu pripravnosti, u utuženom periodu, ne odstupa od sudske prakse u predmetima sa istom činjenično-pravnom situacijom kao u ovom predmetu a tužena uz reviziju nije priložila drugačije odluke sudova u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužene primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je njena revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van tih sporova, dozvoljenost revizije ceni se na osnovu odredbe člana 403. stav 3. istog zakona, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 15.11.2017. godine a vrednost predmeta spora pobijanog dela (naknada za pripravnost) je 64.208,28 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužene nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu četvrtom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić