Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Volarević, advokat iz ..., protiv tuženog Studentskog centra „Subotica“ iz Subotice, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2434/23 od 20.09.2023. godine, u sednici održanoj 09.02.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2434/23 od 20.09.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2434/23 od 20.09.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1 536/21 od 06.06.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.03.2018. do 31.03.2021. godine isplati iznos od 101.820,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.05.2023. godine do konačne isplate, kao i iznos od 36.657,75 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime nesiplaćene naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. do 31.03.2021. godine isplati iznos od 78.372,01 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.05.2023. godine do konačne isplate, kao i iznos od 27.392,36 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 49.500,00 dinara, a u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2434/23 od 20.09.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je usvojena pa je prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima parničnog postupka tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od još 13.650,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, žalba tužioca je odbijena, a prvostepena presuda u preostalom delu potvrđena. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23) jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti novog tumačenja prava. Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o tužbenom zahtevu radi isplate neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora sa pripadajućom kamatom, kojom je utvrđeno da tužbeni zahtev nije osnovan. Pobijana odluka je u skladu sa zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine (da zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog). Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u skladu su i sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužilaca na isplatu traženih naknada i nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava u pogledu primene odredaba Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), koji kao lex specialis isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 29.04.2021. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 180.192,26 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković