Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženog DP „Dunavprevoz – putnički saobraćaj“ Bačka Palanka zaključio ugovor o radu 27.03.2002. godine, kojim je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na radnom mestu „...“, a u opis poslova navedenog radnog mesta spadala je i prodaja mesečnih pretplatnih karata za radnike, đake, studente, kao i evidentiranje prodatih karata. Rešenjem tuženog od 29.11.2018. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, zbog povrede radne obaveze na osnovu člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu i člana 8. stav 1. tačka 4, 5. i 7. Ugovora o radu od 27.03.2002. godine, zbog toga što je zaposleni kao ... na autobuskoj stanici u ... u periodu od 2015. godine do 15.10.2018. godine pisao mesečne karte putnicima sa nižom cenom nego što je putnik uplaćivao, tako da je kod putnika ostala mesečna karta sa pravim iznosom cene koju je platio, dok je u evidencijama poslodavca upisivao manju cenu, a razliku cene zadržavao za sebe, čime je oštetio tuženog poslodavca za ukupno 1.200.000,00 dinara što predstavlja protivvrednost 10.000 evra. Konstatovano je i da radni odnos zaposlenom prestaje danom dostavljanja rešenja. U obrazloženju rešenja je navedeno i da je zaposleni, ovde tužilac 15.10.2018. godine svojeručno potpisao izjavu i istu overio kod javnog beležnika, kojom izjavom je priznao navedenu povredu radne obaveze. Pre donošenja osporenog rešenja tužilac je pismeno upozoren na postojanje razloga za prestanak radnog odnosa, koje upozorenje je primio 14.11.2018. godine i na isto se nije izjasnio.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbu člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... 113/17), kada su odbili zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog od 29.11.2018. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka Zakona o radu, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako zaposleni koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1) i ako učini ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 5).

Odredbom člana 8. stav 1. tačka 1. Ugovora o radu, propisano je da je zaposleni dužan da se pridržava radne discipline i poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: nesavesno, nemarno ili neblagovremeno izvršavanje poslova ili radnih naloga, ako za to ne postoje opravdani razlozi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca koji je u periodu od 2015. godine do 15.10.2018. godine vršio prepravke mesečnih karata, stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 8. stav 1. tačka 1. Ugovora o radu, čime je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu. Naime, imajući u vidu da je utvrđeno da je tužilac u periodu od 2015. godine do 15.10.2018. godine vršio prepravke mesečnih karata, tako što je pisao mesečne karte putnicima sa nižom cenom nego što je putnik uplaćivao, te je kod putnika ostala mesečna karta sa pravim iznosom cene koju je platio, dok je u evidencijama poslodavca upisivao manju cenu, a razliku cene zadržavao za sebe, te da za takav postupak ne postoje opravdani razlozi, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radnih obaveza koje su mu stavljene na teret, zbog čega nema uslova za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

Naime, neophodan uslov za postojanje navedenog otkaznog razloga je krivica zaposlenog za preduzetu protivpravnu radnju koja predstavlja biće povrede radne obaveze. Tužilac je u pisanoj izjavi od 15.10.2018. godine koju je svojeručno potpisao i istu overio kod javnog beležnika, priznao navedenu povredu radne obaveze.

Revizijskim navodima kojima se ukazuje da je navedena izjava od 15.10.2018. godine data u zabludi i usled prevare su neosnovani. Naime, na strani tužioca nisu postojale mane volje, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, a stavljanje zaposlenom u izgled krivičnog ili disciplinskog gonjenja za učinjene radnje na radu ili u vezi sa radom, su radnje poslodavca kojima se predočavaju posledice zbog učinjene povrede radne obaveze i ne utiču na slobodno ispoljavanje volje zaposlenog. Kako je prilikom donošenja spornog rešenja pravilno primenjena i odredba člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu, s obzirom da je donošenju spornog rešenja prethodilo pisano upozorenje tužiocu o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, to je tužiocu omogućeno pravo na odbranu od otkaznog razloga, zbog čega je sporno rešenje zakonito i sa stanovišta procedure propisane za njegovo donošenje.

Ostale navode revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, a kojima se zapravo ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, bez daljeg detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana, obzirom da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi, koje je u potpunosti, jasno i obrazloženo, cenio drugostepeni sud.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić